Daša Božanić – producent koja je priredila srpsko izdanje ruske knjige „Kako da se sporazumete sa detetom“

0

Daša Božanić (45) kreativna mama, vratila  se u rodni Beograd posle 17 godina života u Moskvi, gde je magistrirala produkciju na ruskoj pozorišnoj akademiji GITIS, i sasvim neočekivano se upustila u prevođenje knjige i pripremila za roditelje u Srbiji najčitaniju knjigu u Rusiji o roditeljstvu.

Zašto knjiga? I zašto ova knjiga?

Knjiga se u mom životu pojavila potpuno slučajno. Jedne zimske noći, na nekom ruskom sajtu naletela sam na intervju sa naslovom „Ako želite da pričate sa detetom – zaćutite“ i odmah me je zainteresovao, jer mnogo pričam i retko ćutim. Ispostavilo se da je žena koja je davala intervju Julija Borisovna Gipenrejter, poznati ruski dečiji psiholog, profesor moskovskog državnog univerziteta Lomanosov, koja je svoju prvu knjigu o deci napisala tek kada je otišla u penziju (dotle je pisala stručnu/naučnu literaturu). Pročitavši intervju, jer mi se veoma dopao njen način razmišljanja, rešila sam da pronađem tu njenu čuvenu „najvažniju knjigu za svakog roditelja“, kako je pisalo u svim člancima o njoj.

Sasvim neobavezno, iz uloge roditelja jednog dvogodišnjaka, počela sam da čitam prve redove knjige i oduševila se da je neko uspeo da sa takvom jednostavnošću i lakoćom i sa bezbroj razumljivih primera, objasni zašto se dete ponaša ovako ili onako, i da to poveže sa osećanjima deteta, koje mi kao roditelji retko prepoznajemo. Knjigu sam završila te noći, ali u ulozi deteta, prisetivši se svih svojih dečijih osećanja.

Potpuno prosvetljena, čekala sam jutro da mužu prepričam detalje i neverovatne zaključke do kojih sam došla. U toku narednih meseci, stalno smo se vraćali primerima iz knjige, a potogovo u vreme kada je naš sin kretao u vrtić i kada se otvorio ceo novi dijapazon roditeljskih izazova. Zahvaljujući aktivnom slušanju uspeli smo da pronađemo način kako da kvalitetno gradimo odnos sa njim i da ne zapadnemo u klasične greške roditeljstva. Treba reći da se ova knjiga bavi formiranjem odnosa uopšte, razumevanju “druge strane” i primenljiva je ne samo razumevnju odnosa sa decom, već i sa partnerom, kolegama, prijateljima.

Kako ste došli na ideju da prevedete ovu knjigu?

Tako je počeo naš suživot sa ovom knjigom i celu godinu smo primenjivali stečena znanja, shvatali gde grešimo, kako da to ispravimo i delili te situacije sa našim prijateljima. I onda je neko od njih rekao rekao: „Hajde više prevedite knjigu da i mi možemo sami da je pročitamo!“.

I onda sam, opet  jednog zimskog dana, posle Božića, zvala Lomanosov, katedru za psihologiju i molila da mi daju kontakt profesorke, koja je već odavno bila u penziji. Napisala sam joj opširan mejl, objasnila da nisam ni izdavač, ni prevodioc, niti bilo šta od svega toga, magistrirala sam produkciju na ruskoj pozorišnoj akademiji i živela 17 godina u Moskvi, da sam posle mnogo godina pokušaja uspela da dobijem dete, da sam kao roditelj oduševljena  njenom knjigom i da bih želela da roditelji u Srbiji takođe mogu da je pročitaju. Julija Borisovna, koja je tada imala 86 godina, mi je odgovorila u roku od par sati, veoma toplim pismom, oduševljena idejom, koju je podržala. Tako je i započela ova naša avantura.

Foto iz porodične arhive: Kreativni novogodišnji pokloni od iskorišćenih tanjira, malo crne farbe, dečijeg otiska i puno ljubavi

Foto iz porodične arhive: Kreativni novogodišnji pokloni od iskorišćenih tanjira, malo crne farbe, dečijeg otiska i puno ljubavi!

Knjiga je veoma lepo uređena, izuzetno praktična za upotrebu i neobična. Da li je takav original?

Julija Borisovna mi je dala potpunu kreativnu slobodu da knjigu formiram onako kako želim, pa je ovo naše, srpsko izdanje, sasvim jedinstveno i razlikuje se od svih njenih izdanja (ona inače ima više od 30 objavljenih naslova, uključujući i udžbenik za opštu psihologiju, a ovaj naslov je objavljen u Rusiji u milionskom tiražu, u Kini, bivšim sovjetskim republikama…). Knjigu sam zamislila kao jedan pregledan priručnik, jer se sastoji iz 10 lekcija, ukoričena je oprugom, da može lako da se prevrne i drži u jednoj ruci (dok mama ili tata drže, na primer, dete u drugoj), ima široke margine da mogu da se lepe podsetnici, i ima prazne strane da mogu da se zapišu misli. Tako je koncipirana, jer to nije knjiga koja se jednom pročita, već vas prosto mami da joj se vraćate, i svaki put kad je ponovo pročitate, otkrijete sasvim nešto novo, jer ste stekli nova znanja, pa se i vaše razumevanje širi.

© Srpsko izdanje knjige “Kako da se sporazumete sa detetom”

© Srpsko izdanje knjige “Kako da se sporazumete sa detetom”

Kako ukratko možete da objasnite sadržaj knjige?

Ukratko – to je knjiga o humanom pristupu roditeljstvu, o tome kako shvatiti potrebe deteta i kako se njima prilagoditi, kako izgraditi odnos poverenja, koji treba da nastavi da postoji i kada se odgajanje deteta i taj deo roditeljstva završi.  Uz lekcije u knjizi možete da steknete uvid u srž međusobnih odnosa. Autorka vas ne okrivljuje i ne osuđuje ukoliko nešto radite pogrešno, već vam daje konkretne alate kako to da popravite. Kroz deset lekcija moći ćete samostalno da savladate sve prepreke na koje nailazite. Naoko se to čini očiglednim i jasnim – kao, na primer, u šestoj lekciji, gde se opisuje 12 grešaka koje mi kao roditelji pravimo i koje nam smetaju da čujemo dete i čini nam se lako savladivim da ih ne pravimo – ipak radi se o duboko usađenim mehanizmima u našim reakcijama i ponašanju koje nije nimalo jednostavno ispraviti. Ubrzo ćete shvatiti da je izuzetno teško ne pridikovati detetu kad uradi nešto pogrešno, već ga saslušati, pa čak i onda kada ste osvestili problem i kada želite da ispravite tu grešku. To je lekcija na kojoj i suprug i ja često padamo, mada se veoma trudimo da je savladamo.

Inače, Julija Borisovna je pre 2 meseca napunila 90 godina, majka je troje dece i baka petoro unučadi i sedmoro praunučadi, neverovatna i izuzetna ličnost, koja je tokom mog rada nad knjigom, kada sam bila očajna jer nisam stizala da prevodim u onom tempu koji sam sebi zacrtala (to je bila prva godina vrtića i bili smo non-stop bolesni), uvek nalazila način kako da me uteši i da skine sa mene grižu savesti koju sam imala.

Kada je knjiga, napokon, ugledala svetlost dana, pre malo više od pola godine, nisam mogla da verujem da smo konačno stigli do cilja. Ogromnu pomoć mi je pružao muž, jer smo zajedno prevodili, on je radio korekturu teksta, ja prelom i pripremu za štampu, sve to zajedno u kući, sa Bogdanom pored nas.

Jedna od lekcija u knjizi koja se zove „Hajdemo zajedno!“ priča o tome zašto je važno zajedno raditi sa detetom, i kada treba sa njim raditi, a kada se nikako ne treba mešati. I postoji momenat gde piše da, ukoliko Vas dete zove da se igrate, obavezno odete da se zajedno igrate. Dešavalo nam se tokom prevođenja da, dok sedimo za stolom, Bogdan dođe i kaže „hajde mama, hajde tata“, a mi sve „sad ćemo, sad ćemo“, i onda prevodimo tu rečenicu, pogledamo se i shvatimo da moramo da ostavimo rad,  jer on sad traži da bude sa nama. To je bilo jako frustrirajuće i teško na početku, ali sam shvatila da zahvaljujući tim momentima koje smo prevazilazili, on danas može satima da se igra sam dok ja radim nešto svoje.

To je inače u knjizi i lepo objašnjeno kroz pravilo razvojne psihologije tj. “zonu narednog razvoja”. To je zona zajedničkih aktivnosti koja je ustvari zlatna rezerva deteta, jer sve što ste zajedno radili sa njim, dete će kasnije samostalno raditi. Drugim rečima, današnjom terminologijom, ukoliko investirate u pažnju deteta, ta će Vam se investicija veoma isplatiti u životu.

Foto iz porodične arhive

Foto iz porodične arhive

Koliko su Vam koristili saveti iz knjige?

Svaka lekcija u knjizi obiluje primerima, gde se vi kao roditelj lako pronalazite. Bila je interesantna situacija koju smo imali u nekoj prodavnici, mislim da je Bogdan imao tri godine tada. To su obično one situacije, kada nikako ne želite da vam dete pravi scenu, i najlakše je uzeti ga pod mišku i izaći demonstrativno iz radnje, ili još gore, izvikati se na dete pred svima. Pritom, da ga uzmete pod mišku, možete samo dok je još mali, i dok ste fizički nadmoćniji, ali kasnije tu prednost svakako gubite.

Elem, u toj situaciji smo se prisetili lekcije iz knjige i primenili naučeno – pošto je bio jako uznemiren, okrenuli se licem prema njemu, čučnuli da bi nam oči bile u istom nivou i izbegli postavljanje bilo kakvih pitanja, već smo samo saslušali njegov problem ponavljajući za njim reči koje je izgovarao (u suštini bilo mu je vruće i neprijatno u jakni, dok smo mi gledali rafove sa stvarima koje njega uopšte nisu interesovale), i posle par reči se smirio, prestao da plače, mi smo uspeli da prevaziđemo scenu (skinuli jaknu i dogovorili se da prođemo još nekoliko rafova da bismo našli ono što tražimo i posle idemo kući da se igramo). Ovo je jedna banalna situacija, ali mi u suštini više nikad nismo imali takve scene u prodavnicama. Shvatili smo da “dogovor kuću gradi” i da je najvažnije da se međusobno čujemo. Nažalost, od niza ovakvih nataloženih situacija pravi se osnova za dugoročne konflikte između dece i roditelja.

Iz knjige smo shvatili da je od izuzetne važnosti da roditelj ume da pokaže saosećanje za detetov problem, da se nalazi na istoj emocionalnoj frekvenciji kada je dete uzmenireno, i ukoliko mu to uspe, dete shvata da nije usamljeno u svom problemu (koliko god on bio banalan) i spremno je da čuje šta roditelj hoće da mu poruči.

Mnogo je primera o praktičnoj primeni znanja iz knjige i bezbroj situacija u kojima smo se nalazili i mi i naši prijatelji sa decom. Mnoge smo stvari prevazišli i rešili u miru i bez nervoze. Posebno me raduju oni roditelji koji se jave kada pročitaju knjigu i kažu koliko je knjiga uticala na njih i pomogla da izađu iz konfliktnih situacija. Upravo zato i kažem da je ovo knjiga za roditelje koji žele, a ne znaju kako. Drugim rečima, niko od nas nije završio fakultet za roditeljstvo, i grešimo zato što ne znamo. A ukoliko želimo da saznamo, ova knjiga nam ta znanja pruža. Nadam se da će roditeljima u Srbiji ova knjiga pomoći, koliko je pomogla i nama.

Share.

About Author

Comments are closed.