Dete koje Gospodari Svojim Unutrašnjim Svetom – Nekoliko Psihičkih Alatki Kojima Roditelj Treba da Nauči Dete – Trudnoća i Zdravlje

0

Retko se piše o samostalnosti deteta u načinu na koji kormilari, upravlja sopstvenim svetom i psihičkim životom. Nekako, kao da se podrazumeva da će dete postati samostalno i u tom pogledu ako se nauči samostalnosti po pitanju obaveza. Ali to su dve različite stvari.

Roditelji

Svesni smo da imamo jedan jedini ovaj život (za koji znamo). S tim u vezi shvatamo i da bi ono što istinski želimo trebalo da bude važnije od onoga što drugi smatraju da bismo trebali želeti (ono što smatraju da bi bilo odgovorno, smisleno, atraktivno, praktično želeti). Shvatamo i da bi trebali praviti izbore u ljubavi, profesiji i prijateljstvu kojima nas vodi srce, a ne ono za šta verujemo da drugi veruju da su pametni izbori. (Naposletku, ako pogrešimo ne vredi nam mnogo to što možemo reći da smo poslušali druge.) Pa čak i  za neke svakodnevne, male stvari mi često tuđem mišljenju dodeljujemo gotovo istu vrednost, a nekad i veću, kao sopstvenom. Koje knjige su poželjne da nas vide da ih čitamo (iako nama nisu zabavne, i zapravo želimo da čitamo nešto drugo, ali to drugo zamišljamo da će ljudi oko nas smatrati detinjim, blesavim, neumnim). Idemo dotle da odrasli ljudi jedva da imaju i jedan promil mašte kakvu su imali kao deca. Većina odraslih ljudi decenijama nije maštala radi svog zadovoljstva, da sebe zabavi. Odrasli ljudi koriste maštu da prave poslovne planove, jer je to pametno i praktično, kao i da sebe zaplaše nekim nevoljama koje bi se mogle desiti u budućnosti ili da sebe muče kajanjima iz prošlosti, zamišljajući kako bi nešto moglo biti bolje da smo postupili drugačije.

Mašta nam je data kao dar, da možemo sebi da ulepšamo stvarnost i – ovo je moja lična teorija – kao zaseban organ imuniteta (poznato je, i postaje sve poznatije poslednjih godina, koliko su misli moćne u stimulisanju imunog odgovora tela). Ipak, većina odraslih ljudi je dozvolila da im mašta atrofira i postane toliko slaba da jedva da mogu da zamisle da, na primer, lete iznad svog grada, ili srebrnu pomorandžu sa ispucalom korom, ili onaj osećaj kad ti slana morska voda uđe u nos.
Nekoliko psihičkih alatki kojima roditelj treba da nauči dete u osvajanju samostalnosti.
Samostalnost deteta

Kada govorimo o samostalnosti deteta, veoma je važno naučiti dete da obavlja kućne poslove prilagođene njegovom uzrastu, da radi svoje školske obaveze i slično, ali o tome su pisane mnoge knjige i postoje mnoge škole mišljenja kako to uraditi najbolje za dete. Međutim, retko se piše o samostalnosti deteta u načinu na koji kormilari, upravlja sopstvenim svetom i psihičkim životom. Nekako, kao da se podrazumeva da će dete postati samostalno i u tom pogledu ako se nauči samostalnosti po pitanju obaveza. Ali to su dve različite stvari.

Dok je kod učenja deteta da izvršava obaveze zadatak roditelja da dete na neki način motiviše, podstakne da nešto radi, kod učenja deteta da bude samostalnog načina razmišljanja zadatak roditelja se više sastoji u tome da sebe spreče, ugrizu za jezik kad požele da oblikuju način na koji dete razmišlja.

Jedna od najgorih, najbrutalnijih (ne, ne koristim se preteranim izrazom) stvari koje roditelj može da uradi je da se podsmeva detetu zbog njegovog načina razmišljanja, interesovanja koja pokazuje ili načina na koji govori. Ruganje je dizajnirano da ponizi, da isprovocira stid. Ono je mnogo gore od grdnje. Kada grdimo dete, ono može da oseća ljutnju, tugu, kajanje. Kad se rugamo, ono će osećati stid. A stid je osećanje koje kaže: „Ne samo da si uradio nešto ružno, nego sam ne valjaš. Ti ne valjaš kao takav, nisi vredan da postojiš.“ Dete nikada ne može da se navikne na ruganje, a da pri tome roditelj za njega ostane figura vredna poštovanja.

Nekoliko psihičkih alatki kojima roditelj treba da nauči dete u osvajanju samostalnosti.Nekoliko psihičkih alatki kojima roditelj treba da nauči dete

Zadatak roditelja je da detetu stvori uslove da ono ne mora da menja svoj psihički svet da bi udovoljio njima i okolini.

Za to će mu biti od koristi nekoliko psihičkih alatki kojima roditelj treba da ga nauči.

Deci često nedostaju reči za osećanja ili za svoje motive. Ne samo reči kojima bi drugima objasnili, nego i reči da sebi objasne. Zato učite decu pojmovima, neka razlikuju desetine osećanja, onih jednostavnih kao što je strah, i onih složenih kao što su ljubomora i kajanje. Neka razumeju svoje razloge, neka im njihovi unutrašnji motivi ne ostanu nepoznanica. Učite pre svega sebe jer vi sami ne možete pomoći detetu da ode dalje od onoga gde ste vi stigli.

Pomozite detetu da stvori u glavi centar koji se zove: „Ne sviđa mi se ovo, ali ću ipak to uraditi“. Deca rade po principu zadovoljstva – dobro je ono što je fino, gde mi je lepo. U tome odrasli mogu da mu pomognu, da nauči da ode kod zubara, iako mu tamo neće biti fino, da pojede i povrće koje mu je mrsko, da se izvini kad shvati da je pogrešio, iako mu nije prijatno i iako njegovo izvinjenje možda neće biti prihvaćeno itd. Opet, da bi ovome mogli da uče dete, roditelji to prvo sami moraju da postignu.

Ohrabrujte dete u njegovim interesovanjima i nikada mu nemojte reći: „To nije praktično“ ili „Niko tako ne radi/ne razmišlja“. Zainteresujte se za ono što interesuje dete i kupujte mu knjige, nalazite dokumentarce ili već ono što je potrebno za to što ga interesuje. Opet, budite svesni da će dete ovde otići daleko ispred vas, pa pustite da vam ono kaže šta mu treba, a vi ga podržite.

Nekoliko psihičkih alatki kojima roditelj treba da nauči dete u osvajanju samostalnosti.Učite decu da čitaju knjige. Filmovi i serije su jeftina zabava, njihova mašta ne učestvuje uopšte. Nema šta da se zamišlja u filmovima i serijama. Ali kada čitaju knjige, oni aktivno zamišljaju i njihova mašta jača. A pre svega, i vi čitajte.

Kod većine odraslih ljudi gotovo svaka današnja misao je ista kao i juče. Isti doručak se jede, istim putem se ide na posao, o istim temama se priča na pauzi, iste brige vrtimo po glavi, iste nam misli prolaze pred spavanje. Decu ne moramo učiti da „misle izvan kutije“ jer za njih kutija ni ne postoji. Kutija je tvorevina odraslih i zadatak odraslih je da sebe spreče da je nameću svojoj deci.

Share.

About Author

Comments are closed.