Igra, Razvoj i Način Spoznaje Sveta Deteta – Kako se Igrati sa Decom? – Važan je Izbor Igračaka – Šta ne Treba Činiti? – Trudnoća i Zdravlje

0

Roditelji treba da maksimalnu pažnju posvetite igri svog deteta! Bitno je da  osvestite  značaj igre za razvoj i da podstičete svoje dete u igri! Uostalom, napravite mali misaoni eksperiment. Zažmurite na tren i setite svog detinjstva i svojih omiljenih igara. Prepustite se čarima roditeljstva, ispričajte to i pokažite svom detetu da uživate u zajedničkoj igri sa njim.

Sva dosadašnja naučna saznanja su nedvosmisleno potvrdila: kada govore o dečjoj igri pedagozi i psiholozi  zapravo govore o učenju deteta.  Igra je način  na koji dete spoznaje svet oko sebe.  Razvojno posmatrano, to je najznačajnija aktivnost deteta. Da,da – dobro to zapamtite i shvatite krajnje ozbiljno. Najvažnija. Nema važnije. Nekada nam se može učiniti da je detetu igra važnija i od hrane ili sna.

Igra je u detinjstvu dominantan način učenja

U predškolskom uzrastu je to najizraženije. Pedagozi i psiholozi su pre svega bili zainteresovani za odnos igre i razvoja. Pijaže je je tvrdio da su igre sa pravilima začetak socijalizacije i moralnog vaspitanja. Anri Valon je smatrao da je igra nezamenljiva za razvoj stvaralaštva i mašte.

Vrednost igre je najviše prepoznata na polju podsticanja motivacije i interesovanja kod deteta. Deci u igri nikada ne može da bude dosadno. Igra i dosada se isključuju međusobno. Kada mu je dosadno, dete spontano kreira igrovnu aktivnost, bez obzira na ambijent i vreme.

Unutrašnja motivacija je jedan od osnovnih faktora uspešnog učenja pa prema tome detetu kroz igru možemo najbolje obezbediti taj uslov. Potrebno je da dete bude zainteresovano za aktivnost. Igra se se instrumentalizuje u cilju podsticanja pažnje, koncentracije, mašte, emocionalne uključenosti, prirođene radoznalosti, jačanja volje i aktiviranja saznajnih potencijala.

igra i dete, trudnoća i zdravlje, razvoj deteta, izbor igračaka za dete, igračke, vrtić, predškolska ustanova, roditeljiIgra u vrtiću

Dečji vrtić, svojom organizacijom i prostorom treba da obezbedi optimalne uslove deci da upražnjavaju sve vrste igara, jer upravo na taj način se suštinski doprinosi dečjem razvoju i napredovanju. Sredina u vrtiću je okvir ili kontekst za igru dece. Organizovanjem te sredine postičemo, podupiremo određene vrste igara – centar za igre uloga podstiče dramsku igru, govor. Konstruktori i nestruktuirani materijali kojima deca mogu da manipulišu i istražuju podstiču na primer kognitivni razvoj. Celokupan enterijer, atelje posebno, treba da omogući deci estetsko i kreativno izražavanje.  Dvorište, rekviziti, prepreke i slobodan prostor, opet, pružaju  detetu  prilike za fizički razvoj i zdravlje.

Pri kreiranju predškolskih programa igranje se postavlja kao glavni didaktički princip.

Savremena saznanja u pedagogiji utiču na to da se predškolska ustanova posmatra kao mesto od izuzetnog značaja za rani razvoj (gde deca provode veliki deo svog vremena). Akcenat je pri tome na igri i razvoju, pa tek potom na akademskim postignućima koja se detetu propisuju u vidu ciljeva i ishoda obrazovanja (što je odlika škole).

U vrtiću, kao i u porodičnom okruženju uostalom, suština je uspostaviti balans između autentične igre i njenog preterane pedagogizacije koja može suvišnim obrazovnim, didaktičkim uticajem uništiti njenu čar i razvojni potencijal.

Vaspitači i roditelji kao akteri igre

Za roditelje može da bude od značaja da primenjuju neke od modela igranja sa decom koji  koriste vaspitači u vrtiću. Zadatak  vaspitača (kao uostalom i svakog roditelja) jeste da se između ostalog igra. Preciznije,  da neguje igru kod dece.

Da bi to uspešno radio mora i sam da se igra. U spontanim igrama najbolje je kada je prisustvo odraslog (vaspitača) indirektno i da se ostvaruje kroz pripremu materijala za igru i blago vođenje igrovne situacije. Previše nametljivo učešće odraslog u igri (kontrola sadržaja, aktivnosti, igrovnog okvira uopšte) uvek izaziva povlačenje dece iz takve igre i traženje autentičnih situacija za razmenu sa vršnjacima.
igra i dete, trudnoća i zdravlje, razvoj deteta, izbor igračaka za dete, igračke, vrtić, predškolska ustanova, roditelji
Tri osnovna modusa:

  • Otvorena, slobodna igra – gde se deca igraju po sopstvenoj inicijativi ,
  • proširena igra – gde vaspitač podržava dečju igru svojim učešćem kao saigrač
  • vođena (didaktička) igra – koja nastaje kao rezultat pažljivog planiranja interakcija i usmeravanja igre od strane odraslog , ali uz brižljivo vođenje računa da se ne naruše osnovni igrovni principi i igrovni plan dece tj. njihova spontana unutrašnja motivacija za učešćem u igri.

Šta ne treba činiti?

Najčešća situacija koja je iz pozicije deteta najpogubnija,  jeste kada se igrovni kontekst  nasilno prekida od strane odraslog (zbog nekih drugih obaveza, vremenskog rasporeda, obedovanja i slično). Na taj način mi odrasli šaljemo poruku detetu da je igra nešto što nije bitno i značajno u poređenju sa “važnijim” stvarima. Ako imamo na umu ulogu i funkciju  igre u detetovom životu, verovatno je da ćemo napraviti veliku grešku šaljući mu takvu poruku.

igra i dete, trudnoća i zdravlje, razvoj deteta, izbor igračaka za dete, igračke, vrtić, predškolska ustanova, roditeljiVažan je izbor igračaka

Stereotipi koje odrasli imaju u pogledu igre naročito su prisutni u pogledu izbora igračaka koje dajemo deci, posebno u ranom detinjstvu. Sociološki ( a i komercijalno) posmatrano, kultura igračaka je kultura odraslih pa tek potom kultura deteta.

Odrasli izrađuju i biraju  igračke po svojim merilima i one u suštini odslikavaju vrednosti i očekivanja odraslih u odnosu na decu.  Česta je pojava da roditelji kupuju igračke koje se njima dopadaju (brojni “klubovi ljubitelja malih železnica” svakako spadaju u antologijski primer).

Ne treba zaboraviti da gotove igračke često deci i nisu tako zanimljive kao što mi pretpostavljamo. Dete se može bez problema zaigrati i sa najobičnijim, trivijalnim predmetima[1].

Formatirane, gotove igračke mogu ometati i ograničavati dečju simboličku igru i stvaralačku maštu (jedan primer: po principima Waldorf pedagogije treba izbegavati da se deci daju lutke kod kojih je unapred zadata facijalna ekspresija, jer to smeta detetu da po svojoj potrebi učitavaju afektivna stanja i emocionalnu mimiku licu lutke u zavisnosti od konteksta u kome je koriste pri igri).

Djiha, djiha, četir noge,
sve četiri krute!
Djiha, djiha, mi idemo
na daleke pute

Sedlo mi je od marame,
uzda od kanapa,
a bič mi je od očina
prebijena štapa.

Rago jedna, baš si lenja,
zar te nije sram?
Al kad nećeš ti da skačeš,
ja ću cupkat sam.

Izvandredan primer dečje simboličke igre opisan je u pesmi J.J.Zmaja: Mali konjanik

 

Share.

About Author

Comments are closed.