Kada je Malo dete Uznemireno i Plače – Trudnoća i Zdravlje

0

Kada malo dete zaplače, mame, tate, bake i deke gotovo mahnito nastoje da mu skrenu pažnju nečim. Bilo čime.

Skretanje pažnje

Detetu se pred nos guraju igračke, svetleći ekran mobilnig telefona sa nekim šarenim sadržajem, vidi ovo, pogledaj ono, sve što se nađe odrasloj osobi pri ruci u tom trenutku, a što je bezbedno za dete. Sve samo da dete odmah prestane da plače.

Roditelji to rade iz najbolje namere, jer im je jako teško da gledaju svoje dete dok je tužno. Međutim, ono što oni percipiraju kao tugu je detetov jedini način na koji ume da ispolji svoje nezadovoljstvo. Nije to uvek tuga, to je i ljutnja, strah, ljubomora, ali i dosada. Dete želi da nam kaže da mu nešto nije potaman.

Sva ta osećanja su zdrava i imaju svoju ulogu – ona nam govore da nešto ne valja i da treba da menjamo. Ljutnja kaže da nam neko prelazi granicu ili ugrožava neko naše pravo i da treba da reagujemo. Strah nam govori da treba da se zaštitimo. Ljubomora kaže da mislimo da postoji opasnost da izgubimo nečiju ljubav zbog nekog drugog. Dosada kaže da nemamo trenutno mogućnost da ostvarimo nijednu od naših važnih želja. Osećanje sreće nam kaže – sve je u redu, to što radiš samo nastavi.

Kada bebi, svaki put kad ispolji negodovanje, tako napadno pokušavamo da skrenemo pažnju, detetu ne dajemo da diše, ni da uči iz svojih osećanja. Ne dajemo mu mogućnost da upozna svoja neprijatna osećanja i oseti ih u potpunosti. Ne dajemo mu priliku da nauči kako da se izbori sa njima. Zamislite kada bi vama, svaki put kada osetite tugu, strah ili ljutnju zbog nečega, ili prosto svaki put kada niste aktivno okupirani nečim u tom trenutku, kad bi vam svaki put tada neko gurao pod nos neki šareni sadržaj da vam skrene misli. Zar ne biste poželeli da tom nekom, kao u crtanom filmu, zalepite okruglu tortu u lice?

Kada je malo dete uzemireno i plače ne treba mu skretati pažnju.

Kada je dete tužno, potrebno mu je da ga mama zagrli, govori mu nežne reči i dozvoli mu da se smiri. Kada je dete ljuto isto tako. Ako je detetu dosadno, mama može da se igra sa njim, da aktivno učestvuje u njegovoj igri, da inicira načine kako da se zabave i da prati njegove predloge.

Malom detetu nije potrebno da mu neko konstantno skreće pažnju sa njegovih osećanja, već mu je potrebno da mu pokažemo kako da se sa tim osećanjima izbori. Sa starijim detetom možemo razgovarati, govoriti mu o tuzi, strahu, o ljutnji, osećanju stida, ljubomori, time ga učeći kako da prepoznaje kod sebe različita osećanja. Malo dete će reagovati na zagrljaj i tihe, utešne reči.

Mnogi odrasli ljudi ne umeju da razlikuju osećanja koja osećaju. To se zove aleksitimija. Oni samo osećaju neprijatnost i prijatnost. Pošto ne znaju odakle neprijatno osećanje dolazi, ni šta mu je uzrok, niti kako se to osećanje naziva, tada i intenzitet tog osećanja često bude veoma veliki. Mi se umnogome smirimo onda kada znamo tačan uzrok nekog našeg neprijatnog osećanja. Recimo, ako smo osetili ljutnju na nekoga i, nakon što smo razmislili, otkrili u sebi da je uzrok te ljutnje zavist zbog njegovog uspeha, na primer, mi tada imamo mogućnost da tu svoju nezadovoljenu želju za sopstvenim uspehom počnemo rešavati. Čim napravimo plan kako da rešimo uzrok našeg nezadovoljstva, i ljutnja na tu uspešnu osobu će početi da slabi.

Ako malom detetu ne dopuštamo da oseti svoja osećanja, ono neće naučiti da promišlja o njima. Neće umeti da otkrije suptilne razlike između ljutnje i zavisti, tuge i kajanja itd. Iz toga sledi da neće umeti ni da otkrije kod sebe uzrok tih osećanja i šta mu ona poručuju da treba da menja. Detetu, pored toga, trebaju i oni obični, svakodnevni načini kako da sebi pomogne da umiri svoje emocije. Naposletku, dete samo treba da pronađe svoj način kako da sebi skrene misli kada je to poželjno. Neće mama uvek biti tu.

Mami je takođe važno da nauči i prepoznaje detetova osećanja da bi mogla da mu pomogne. Na primer, koliko bi samo mama mogla da pomogne razgovorom detetu koje oseća ljubomoru na novorođenu bebu! Ili koliko bi mogla da umiri dete kada bi razumela uzroke njegovog straha

Neprijatna osećanja nisu bauk,  ona su tu da nam pomognu da budemo dobro. Malo dete samo za odrasle ljude jako dramatično ispoljava svoja neprijatna osećanja. Ne treba se toga plašiti i nastojati da to ispoljavanje što pre prestane pošto poto, već treba dete pustiti da oseća to što oseća, zagrliti ga, govoriti mu nežno i sačekati da prođe. Tako dete uči o osećanjima. Tako i mama uči o osećanjima

Share.

About Author

Comments are closed.