Kako Odgajati Psihološki Snažno i Otporno Dete ? (1.deo, uvod) – Trudnoća i Zdravlje

0

Mnogo je važno da razumemo sledeće: dete se ne rađa psihološki otporno ili neotporno. To je veština, tačnije skup veština i tehnika koje se stiču i uče. U sticanju tih veština roditelj može da pomogne.

Postoji izreka koja kaže: „Ne traži od Gospoda lakši teret, već jača ramena“. Ne možemo u životu izbeći poteškoće niti možemo svoje dete zaštititi od toga da doživi neuspehe. U životu ga čekaju fantastične i divne stvari, ali i povremena razočaranja. I što bude živelo ispunjenijim i svrsishodnijim životom, i povremenih bolnih trenutaka će biti više.

Ume li da napravi tu limunadu

Nije ni svrha rasta i razvoja u životu da izbegnemo neuspehe, već da naučimo kako da im pristupimo. Ne plašimo se mi budućih događaja kao takvih, već naše reakcije na njih. Može biti i da se srećne osobe, zadovoljne sobom, koje vode ispunjen život, ne razlikuju mnogo od nesrećnih i nezadovoljnih osoba, po količini teškoća koje im je život doneo. Ono što ih sigurno razlikuje je – ima li ta osoba potreban psihološki alat da od minusa napravi plus, da se oporavi nakon teškoće i izraste jača i sa više samopoštovanja. Ume li da napravi tu limunadu. Razlika je u  njihovoj psihološkoj otpornosti, rezilijentnosti.

1
Rezilijentnost je termin koji se, u svom originalnom značenju, odnosi na sposobnost nekog materijala da se vrati u prvobitno stanje nakon što je na njega primenjena neka sila. Recimo, ako pritisnemo gumenu površinu koliko brzo će se ulegnuće ispraviti. U psihološkom smislu, isto tako, rezilijentnost se odnosi na našu sposobnost prilagođavanja, adaptacije na promene.

Kao pomenuta gumena površina, koliko nam je lako da se nakon poteškoće koju doživimo vratimo u normalno stanje funkcionisanja. „Normalno“ je naravno relativan termin, jer nakon teških događaja, trauma, ne možemo da se vratimo na staro. Promenjeni smo trajno, ali možemo da otkrijemo drugačiju normalnost ili čak da doživimo psihološki rast (da nam bude bolje nego pre – jer smo stvorili drugačije prioritete, počeli više da vrednujemo život itd).

Veštine

Mnogo je važno da razumemo sledeće: dete se ne rađa psihološki otporno ili neotporno. To je veština, tačnije skup veština i tehnika koje se stiču i uče. One podrazumevaju sledeće: veštinu kako da redefinišemo neuspeh, kako da budemo optimistični, neustrašivi, hrabri, da pokazujemo inicijativu u vezi sa svačim što nam je važno, šta da radimo sa svojim greškama, kako da i u teškim vremenima po nas sačuvamo samopouzdanje i tako dalje. Te veštine i tehnike se uče tokom života i njih prilagođavamo svojoj ličnosti i koristimo na način koji je u skladu sa našim vrednostima i temperamentom (jer, recimo, tehnika samozaštite od agresivnih ljudi koja je savršena za glasne i ekstrovertne osobe, biće potpuno neupotrebljiva za tihe i introvertne. Oni, pak, imaju svoje tehnike koje su bar jednako moćne kao i one prve, ali su drugačije).

2
Kada kažemo „psihološki otporan čovek“, iliti snažan čovek, većina ljudi zamisli nekoga ko retko ili nikad ne pokazuje (ili čak i ne oseća) strah, ne muče ga dvoumljenja, kajanja, ne pokazuje tugu itd. Međutim, da bi čovek bio istinski psihički snažan, neophodno je da oseti i strah i tugu kada im je vreme i mesto (dakle kad zaista treba da bude uplašen ili tužan), zatim je neophodno da bude ok sa tim svojim osećanjima i naposletku je potrebno da zna šta sa njima da uradi. Svako osećanje ima svoju ulogu i svoj zadatak i kada ga osetimo, treba da se zapitamo šta je zadatak te emocije. Ako osetimo ljutnju, zapitajmo se zbog čega se ljutimo (je li ljutnja na mestu – je li neko nešto loše uradio) i potom šta možemo da uradimo po tom pitanju. Ako otkrijemo da to nije ljutnja nego zavist, šta sa tom informacijom možemo da uradimo? Da napravimo plan u kojoj oblasti i na koji način da sebe popravimo i poboljšamo, pa da više ne osećamo zavist. Ako je tuga, za čim žalimo? Kako sebi da olakšamo period žaljenja, kako sebe da negujemo dok ne prođe.

Čovek koji ne oseća teške emocije nije jak. On je u otporu, u poricanju. Pošto izbegava neprijatne misli i razgovore, on time ograničava sopstveni rast i sputava razvoj bliskosti sa drugim ljudima. Dozvoliti sebi da osećamo emocije, prepoznati koje emocije osećamo i koji je njihov uzrok i znati šta da radimo sa njima i kako da ih iskoristimo da još porastemo je važan deo alata psihološke otpornosti.

U sledećem tekstu daću konkretne smernice kako da pomognemo svom detetu da postane psihološki otpornije, jače. Te iste tehnike možemo, i trebali bismo, primeniti i na sebi. Menjamo se tokom čitavog života i apsolutno nije kasno da, ako nam je nešto važno nedostajalo, to kasnije u životu naučimo.

Share.

About Author

Comments are closed.