Kako Pomoći Detetu da Stekne Prijatelja – Koliko je Važno da Dete ima Druga – (1. Deo) – Trudnoća i Zdravlje

0

Od najranijeg uzrasta, kada dete postane svesno ljudi oko sebe, pa sve do kraja života veoma je važno da imamo nekog koga možemo nazvati svojim prijateljem. Prijatelj nije samo dekor, šlag na torti, već je neko čije je prisustvo u našem životu od ključnog značaja.

Polje psihologije koje se bavi traumom i psihološkom otpornošću dece smatra se da dete može da preživi velike nesreće i pri tome ostane psihološki neoštećeno. Ali da bi to postiglo, smatra se, ono mora imati makar jednog prijatelja, odnosno osobu koja ga voli i kojoj ono znači. Toliko je važno za dete da ima druga.
Dete mora imati makar jednog prijatelja, odnosno osobu koja ga voli i kojoj ono znači.
Potrebne veštine

Ali steći i održati prijateljstvo nije lako. Potrebno je da dete razvije izvesne veštine koje će mu u tome pomoći.

Kada je u pitanju starije dete, veština koja će mu dobro doći je, na primer, veština ćaskanja. Ćaskanje je važno kako bismo otpočeli razgovor sa nepoznatim ljudima, i shodno tome, steklo nove drugare. Dete treba ohrabrivati da priča slobodno o svojim svakodnevnim mislima, planovima i događajima, da “brblja” jer sve umeće ćaskanja sastoji se upravo u tome – da pričamo o temama koje nisu duboke i “pametne”, nego lepršave i svakodnevne, ono što nam se trenutno vrti u mislima.

Ako je dete nailazilo na ignorisanje od strane odraslih kada priča o stvarima koje su mu važne (na primer, ako odrasli oko njega često gledaju u svoj telefon dok im ono priča), ono može primiti poruku da je dosadno, nezanimljivo i kasnije može imati problem kada treba da otpočne razgovor sa nekim koga malo ili uopšte ne poznaje. Može osećati napetost i nesigurnost, preterano kritički razmišljati o tome koja je tema adekvatna za razgovor i, posledično, izbegavati takve situacije.

Trebaće mu u prijateljstvu i sposobnost empatije prema svom drugu, da pazi na njegova osećanja u raznoraznim situacijama, da povede računa o tome šta je toj osobi važno. Potom da nauči kako da se iskreno izvini kada pogreši. I druge slične veštine.

Zatim će mu biti potrebno da pronađe u sebi ili stvori neke sasvim nove alate psihološke otpornosti kada naiđu teški dani u prijateljstvu. Na primer, trebaće mu psihološke alatke da podnese odbijanje. Kada ga prijatelj povredi ili, recimo, ne oprosti mu neku njegovu grešku, kome tada da se obrati za razgovor, šta sebi da govori da se uteši, kakvu pouku da izvuče i šta konkretno da uradi. Trebaće mu da na svoj način zaključi kako se to “ne da na sebe”.
Dete mora imati makar jednog prijatelja, odnosno osobu koja ga voli i kojoj ono znači.
Dete ne mora imati mnogo prijatelja

Do nedavno se smatralo da je dete “dobro uklopljeno” ako ima mnogo prijatelja. Danas se zna da postoje deca koja su ekstrovertna, a ona vole da su okružena sa mnogo ljudi, vole da ćaskaju, da budu zvezde, istinski su zabavna i puna života i energije. I postoje deca koja su introvertna, a koja imaju jednog do dva dobra prijatelja, vole da budu sami, imaju svoj razvijeni unutrašnji svet mašte, sa prijateljima vode duboke razgovore na zrele teme i ne vole da budu previše primećena. Većina dece je negde između ta dva ekstrema.

Ono što je važno istaći je da se više ne smatraju dobro uklopljena u društvo samo ona deca koja prirodno više teže ka ekstrovertnosti, već da su obe ove osobine ličnosti zdrave i poželjne, svaka na svoj način, sa svojim specifičnim prednostima i manama. Uzgred, i fraza “dobro uklopljeno” zamenjena je drugom, boljom frazom “prihvaćeno” jer prva sugeriše da dete treba da menja sebe da bi se uklopilo i prilagodilo drugima, a potonji da je prihvaćeno upravo takvo kakvo jeste.

Mislite o posebnosti svog deteta

Roditelji detetu najbolje mogu da pomognu tako što će se zaista potruditi da ga upoznaju i shvate šta mu je potrebno. Nuditi detetu savete i predloge kako da reši problem, a pri tome ne uzimajući u obzir ličnost samog deteta, nije od velike koristi. Iako verujemo da radimo pravu stvar, najčešće dajemo savete koje bismo mi želeli da čujemo, koji bi nama pomogli, a ne one koji bi pomogli našem detetu. Naše dete može da bude sasvim drugačijeg temperamenta od nas.

Naposletku, i priroda problema koje ima u sticanju prijatelja ili održavanju prijateljstva može da bude sasvim drugačija od onoga što pretpostavljamo. Zato je važno da pričamo sa detetom, da bismo razumeli i njega i problem koji ga muči. Recimo, dati detetu koje ima problem sa vršnjacima koji ga ne prihvataju savet: “Uzvrati i ti njima! Zapreti im. Pokaži zube.” je beskorisno i može izazvati postiđenost i osećanje neadekvatnosti kod deteta, ako ono nije sklono takvom načinu komunikacije. Ono može da ima sasvim drugačije, svoje načine kako da sukob reši, a koji su više u skladu sa njegovom prirodom. Ti načini se mogu podosta razlikovati od saveta koji mu roditelji daju . Treba mu stoga pomoći da pronađe svoj put.
Dete mora imati makar jednog prijatelja, odnosno osobu koja ga voli i kojoj ono znači.
Ne bismo smeli pretpostaviti šta muči dete samo na osnovu kratkog detetovog opisa problema. Potrebno je da dete saslušamo, da vidimo šta se zaista dogodilo, da nam opiše kontekst u kome se to dogodilo i, najvažnije, da dete pokuša da razume i da nam potom kaže kako se oseća zbog toga. Da li je bilo postiđeno, ljuto, uplašeno, tužno, da li je bilo druge dece okolo kada se to dogodilo, kako se zbog toga osećalo itd.

Ako dete ne ume da nam samo kaže, možemo mu pomoći. Možemo mu reći kako mi pretpostavljamo da se osećalo. Ako dete ne želi da priča, možemo mu mi pričati o sličnim situacijama u kojima smo mi nekad bili i kako je nama tada bilo, i pri tome pratiti detetove reakcije kako bismo znali jesmo li na pravom putu.

Na taj način pomažemo detetu da razume kako se oseća, a mi upoznajemo bolje svoje dete.

Share.

About Author

Comments are closed.