Kako se Sve Menjamo Kada Postanemo Majke? – Trudnoća i Zdravlje

0

Misao, kada uzmemo novorođenče u zagrljaj, da sada ima samo nas, roditelje, potpuno odgovorne za to malo biće, nas istog trenutka inicira u odraslu osobu. Od preplašene i zbunjene porodilje polako ćemo postajati samopouzdana, odlučna, radosna i osećajna žena, koja će povremeno osetiti i tugu, i strah, i kajanje i ljutnju, jer to su osećanja koja nas motivišu da napredujemo i menjamo se na bolje.

Kako se Sve Menjamo Kada Postanemo Majke - Trudnoća i Zdravlje
Kaže se da je trudnoća devet meseci psihološke pripreme za ulogu majke. Bio bi to veliki stres za ženu kada bi postala majka bez tog važnog međuperioda.

Trudnoća nam daje dovoljno vremena da, recimo, razgovaramo sa ženama u koje imamo poverenja, a koje su prošle ono što nas muči, da čitamo knjige o roditeljstvu koje želimo (ako želimo), da se polako pripremimo i bebu dočekamo spremne. Tako se kaže.

Međutim, kao što verovatno svaka žena kada rodi svoje prvo dete zna, ne postoji  priprema za taj događaj. Kada rodimo bebu, bićemo uplašene, zabrinute najveći deo vremena, a oduševljene na trenutke. Nijedna knjiga ni razgovor nas ne mogu na to sasvim pripremiti.

Kako se Sve Menjamo Kada Postanemo Majke - Trudnoća i Zdravlje
Dobra vest

Dobra vest je da nam takva savršena priprema, koja će nas osloboditi grča i straha, nije ni potrebna. Sve mi nosimo u sebi potencijal za učenje i kada se beba rodi taj potencijal će biti iskorišten kao nikada pre ni kasnije u životu.

Učićemo nove stvari brzinom svetlosti. Nešto što nam je koliko juče (doslovno juče!) predstavljalo uzrok stresa, danas nam je rutinska radnja. Jedan dan mislimo da nikada nećemo biti mirni kada se beba zagrcne, da nikada nećemo prestati da proveravamo diše li beba dok spava, a uskoro tako nešto ni ne primećujemo više. Neka druga, nova stvar je zauzela mesto za brinjenje.

Malo po malo, kako prolazi vreme, mi shvatamo kako imamo mnogo više vere u svoje sposobnosti nego na početku. Iako ćemo uvek imati nešto novo što može da nam predstavlja stres, zaticaćemo sebe kako jedva čekamo da vidimo kako ćemo tu novu veštinu savladati. Ne znamo još kako, ali znamo sasvim sigurno da ćemo je uspeti naučiti jer sve do sada potrebne veštine roditeljstva smo naučili, brže ili sporije, elegantnije ili trapavije, to nije važno. To saznanje donosi osećanje ponosa.

Kada postanemo majke, dolazi do velikih promena u našem životu, našim osećanjima i stavovima.Kako se to mi menjamo kada postanemo majke?

Jedna od prvih misli koje ćemo doživeti kada ugledamo svoju bebu je ta da ona sada ima samo nas, svoju mamu i tatu. Ta misao nas istog trenutka inicira u odraslu osobu, potpuno odgovornu za to malo biće. Od te misli i tog osećanja odgovornosti se nikada više nećemo oporaviti. Istovremeno, ta misao je i divna jer u tom trenutku naša slika o nama samima beskrajno poraste. Mi smo sada mame. Donele smo na svet jedno malo biće. Sve druge merne jedinice kojima smo merile sebe sada postaju manje važne.
Otkrićemo jačinu različitih osećanja koju nikada ranije nismo doživele. I onih lepih i onih neprijatnih. Bićemo uplašene kao nikad do tada, vesele kao nikad to tada, zabrinute, ponosne itd. I to će se dešavati svakog dana.

Skala naših osećanja će postati mnogo veća

Otkrićemo da ne postoji ništa što donosi toliko radosnih trenutaka kao mala deca. Prvih nekoliko nedelja sa bebom su teške, jednim delom i zbog toga što je malo takvih trenutaka, a mnogo onih zabrinutih, iscrpljenih, očajavajućih. Ali beba će uskoro početi da podiže glavicu kada leži na stomaku, da se osmehuje, pa da ciči od smeha, da nas prepoznaje među drugim ljudima, da brblja, hvata ručicama svoja stopala, da pravi jednostavne šale i prepoznaje šale, pokazuje svoj karakter i svoje osobenosti itd.

Kao i mi, i beba će nove veštine usvajati svetlosnom brzinom i sve će biti slađa i zabavnija kako bude odrastala. Otkrićemo pored nje i svoje unutrašnje dete. Shvatićemo koliko uživamo da se igramo sa njom, da joj kupujemo majušne farmerice i haljine, da joj čitamo, da joj smišljamo priče, da joj obroke učinimo smešnim i zabavnim. I shvatićemo da unutrašnje dete čoveku donosi jednako radosti koliko pravo dete donosi porodici.

Postaćemo ranjive. Bićemo dirnute do suza lepim rečima koje čujemo o nama kao majkama, našoj porodici i o našoj deci. Isto tako, ako naše dete nešto boli, nas će boleti još više. Ako naše dete neko povredi, nas će time povrediti više. Priče drugih roditelja postaće nam bliske, kao da se nama dešavaju. Kada je nečije tuđe dete doživelo nasilje, ili se za neko dete prikuplja humanitarna pomoć, takve stvari mogu da nas duboko pogode jer više ne možemo da istog trenutka ne osetimo ono što osećaju roditelji te dece, da se i protiv svoje volje u mislima stavimo na njihovo mesto. Srce će nam biti lomljeno nekoliko puta na dan.
Kako se Sve Menjamo Kada Postanemo Majke - Trudnoća i Zdravlje
Drugačije ćemo birati prijatelje. Više nam kriterijum neće biti toliko jesu li nam zabavni i imamo li zajedničkih tema, nego ćemo ih gledati kroz našu decu. Možda će nam postati mnogo draži oni ljudi koji nas zovu da pitaju kako smo, kako je beba, oni koji nas posećuju, nude da pomognu. Oni ljudi za koje se uverimo da bi zaista bili tu za naše bebe kada bi se nama nešto dogodilo. S druge strane, možda će nas mnogi stari prijatelji razočarati. Oni koji više ne dolaze od kad smo se porodili. Drugarice koje nas pitaju kad možemo da se vidimo same, bez dece itd. Sa drugaricama koje imaju decu ili žele da imaju decu mnogo ćemo se bolje razumeti kada smo i same postale majke. Sa nekim prijateljicama koje nemaju decu možda ćemo se manje družiti, bilo zato što mi to ne želimo ili zato što one to ne žele.

Sve ćemo gledati detetovim očima. Ranije nismo razmišljale o tome da je puzavica koja se sa police na zidu spušta do poda opasnost. Da su utičnice opasnost, i sredstva za higijenu koja stoje na dohvat ruke, i listovi nekih biljaka…

Razmišljaćemo kako će naši postupci delovati na našu decu. Kako će to njima izgledati za trinaest ili za dvadeset godina… Kako će na njih uticati stvari koje radimo ili smo radili u životu. Postajaćemo bolje, hrabrije, bliže nekom svom idealu jer ćemo želeti da za svoje dete budemo najbolji uzor. Sve svoje postupke i odluke sagledavaćemo kroz njihovu budućnost. Nalazićemo u sebi i drčnost, i hrabrost, i inat ako je to za dobro našeg deteta.

Ako stvari idu onako kako treba, od preplašene i zbunjene porodilje polako ćemo postajati samopouzdana, odlučna, radosna i osećajna žena, koja će povremeno osetiti i tugu, i strah, i kajanje i ljutnju, jer to su osećanja koja nas motivišu da napredujemo i menjamo se na bolje.

Share.

About Author

Comments are closed.