Koraci ka Psihološkoj Otpornosti Dece (3. deo) -Trudnoća i Zdravlje

0

Bezrezervno verovanje u dete, u njegove sposobnosti, da ono može da se izbori sa svakim problemom, da ne razmišljamo i ne govorimo u terminima trajnih osobina i da naučimo dete da pravi misaoni odmor, su veoma važni postupci roditelja kojima utiču da njighovo dete bude sutra psihološki otporno i jako!

Najvažnije za razvijanje detetove psihološke otpornosti, kao što sam u prethodnom tekstu naglasila, jeste detetovo saznanje da je od strane mame i tate apsolutno prihvaćeno i voljeno takvo kakvo je.

Ljubav se ne sme dovoditi u pitanje kada dete radi nešto pogrešno. Mama i tata se mogu ljutiti zbog njegovih loših postupaka, ali ono samo je bezuslovno voljeno.

3. deo 1
Možeš da se izboriš sa svakim problemom!

Druga najvažnija stvar je neodustajanje i bezrezervno verovanje u dete, u njegove sposobnosti, da ono može da se izbori sa svakim problemom.

U svojoj psihoterapijskoj praksi primetila sam da su klijenti za koje sam bezrezervno verovala da će im biti bolje zaista napredovali van svakih očekivanja. Sećam se jedne devojke koja je došla kod mene nakon godina i godina menjanja raznih psihoterapeuta i psihijatara, koje je odbacivala i od kojih je bila odbacivana. Bila je otvoreno neprijateljski nastrojena. Ali mene je podsetila na mene kada sam bila njenih godina. Ne toliko po ponašanju koliko po fizičkom izgledu. Kada unazad pogledam, mislim da je to bio razlog zbog koga sam, a da toga nisam ni bila svesna, znala da će ona biti ok. Znala sam da neće biti lako raditi sa njom, ali sam bila sigurna da ona mora da bude dobro. I zaista je napredovala i relativno brzo se potpuno oporavila. Ovim želim da ilustrujem koliko je velika moć verovanja u nekoga.

Kada smo potpuno sigurni da naše dete može da savlada poteškoću, kada smo uvereni da će biti dobro, ono tada ne mora da se bori protiv naše sumnje i ima priliku da ispolji svoje snage.

Ne patologizirajmo
Kada ne razmišljamo i ne govorimo u terminima trajnih osobina (“Ti si lenj”, “Uvek kasniš”, “Smotan je, on uvek prospe nešto”, “On je stidljiv”) dete ne uči da su to njegove trajne osobine već posledice okolnosti i situacije, što naposletku i jesu.
Sećam se primera iz knjige koju sam čitala. Dete je pomagalo tati oko neke popravke i prosulo je veliku kutiju sa ekserima. Kada je videlo šta je uradilo, dete je postiđeno tiho reklo, više za sebe: “Kako sam smotan…” Tata mu je na to odgovorio: “To se ne kaže kad se prospu ekseri!” “Nego šta se kaže”, upitalo je dete. “Kaže se: prosuo sam eksere. Sad ću ih pokupiti.”, odgovorio je tata. “Samo to?” “Samo to.”
Važno je naučiti dete da ne prihvata olako ovakve generalizacije jer ponekad je zaista problem u okolnostima. Dete treba da razmisli ima li istine u tome kada mu neko kaže da za nešto ono “nije talentovano”. Da li mu je zaista pružena šansa da nauči? Da li se neko istinski potrudio da ga nauči? Da li mu je data prilika da pravi greške i da uči na tim greškama? Ili je, već nakon prvih nekoliko pokušaja, okarakterisano kao netalentovano ili smotano. Važno je dete naučiti da brani sebe i “ne da na sebe”, a to ćemo ga najbolje naučiti ako mi verujemo u njega i njegove sposobnosti.

3. deo 2
Misaoni odmor
Učite dete (a i sebe) da pravi misaoni odmor kada je previše uplašeno ili uznemireno. Važno je da dete ima neko mesto, neki kutak koji je samo njegov, a koji može da uredi onako kako želi i gde će odlaziti da razmisli o onome što ga muči i da pronađe rešenje. To može da bude kutak u kući, u prirodi ili da sagradi takvo mesto u svojoj mašti. Misaoni odmor je vreme tokom koga naš mozak ne razmišlja o onome što ga tišti, a što je trenutno preintenzivno.

Pošto je naš mozak načinjen tako da ne može da ne razmišlja ni o čemu, to znači da ga trebamo uposliti da razmišlja o nečemu prijatnom. Ako nam ne dolazi spontano neka prijatna misao o kojoj bismo mogli da razmišljamo narednih desetak minuta, možemo da damo sebi zadatak da se setimo pet prijatnih ukusa i pet prijatnih mirisa. Da, recimo, osetimo ukus čokolade, pomorandže, pire krompira, jagode sa šlagom, topljenog sira, a zatim miris lavande, pečenog vrućeg hleba, sveže pržene kafe, mirisa mora, mirisa novorođene bebe. Ovakve pauze u razmišljanju, koje treba da traju makar desetak minuta, daju našem mozgu potreban odmor i nakon njih ćemo uvideti da o problemu razmišljamo na sasvim drugačiji način. Kada smo pod snažnim uticajem neprijatnih osećanja kao što je strah, tada problem pokušavamo da rešimo na samo jedan način i ne vidimo druge mogućnosti i bolje ishode, što dodatno povećava strah. Kada napravimo pauzu, intenzitet osećanja malo splasne i mi postajemo hrabriji i optimističniji.

Dakle, kao roditelji imamo priliku da detetu damo alatke da se bori sa budućim problemima. Da bismo to postigli, potrebno je da sa detetom održavamo snažnu emocionalnu povezanost, da mu budemo njegova snaga i inspiracija.

Važno je, takođe, da znamo da sve što želimo da pružimo detetu i da ga naučimo, dužni smo da naučimo i sebe. Srećno i jako dete je ono koje ima srećne i jake roditelje. I sasvim je u redu što nismo savršeni finalni proizvod već na čelu imamo natpis: “Radovi u toku”.

Share.

About Author

Comments are closed.