Koraci ka Psihološkoj Otpornosti – Učimo Dete Kako da Savlada Poteškoće (2.deo ) – Trudnoća i Zdravlje

0

Pisaću o tome kako svojim postupcima i porukama možemo da pomognemo svom detetu da ostane (ili postane) jako. Upravo sada, u periodu do 7. godine, pomažete mališanu kao roditelji, da napravi temelje otpornosti i dobrog stava.

U prethodnom tekstu („Kako odgajati psihološki snažno i otporno dete”) pisala sam o tome šta znači posedovati psihološku otpornost, kakva su to psihološki otporna deca i zablude koje imamo o tome kako jak čovek izgleda.

1
Uvek ću te voleti i razumeti

Potrudite se da dete zna da je bezuslovno voljeno i prihvaćeno. Ne, kod dece se ne podrazumeva da ga mama i tata vole. Deca imaju strah od napuštanja, strah od toga da nisu dovoljno dobra, deca su sklona, zbog svog specifičnog pogleda na svet, da misle da su ona kriva za stvari za koje to ne mogu biti (za bolest roditelja, za razvod…). Deca se plaše da će razočarati roditelje i, ukoliko takvu informaciju dobiju, ona pate mnogo više nego odrasli ljudi. Zbog toga je izuzetno važno osigurati da dete konstantno dobija poruke da je bezuslovno voljeno. “Ti mene nikada, ali nikada ne možeš razočarati!”, “Na moju podršku ćeš uvek moći da računaš”, “Uvek ću te voleti”, “Uvek ću biti ponosna na tebe”, “Uvek ću te razumeti i razumeti tvoje razloge”.

Naravno da se nećemo uvek slagati sa svime što naše dete uradi, ali za detetovo bazično samopoštovanje, za njegovu veru u sebe i ljubav prema sebi neophodno je da zna da je u svojoj biti bezuslovno i bezpogovorno prihvaćeno i voljeno od strane roditelja.

Način na koji roditelji danas tretiraju dete sutra postaje način na koji dete tretira samo sebe. Zato je veoma važno da dete shvati razliku između ljutnje roditelja zbog nekog njegovog postupka i odbacivanja njega kao ljudskog bića. Mama i tata mogu da se naljute na njega zato što je slagalo ili ukralo olovku, ali ono mora da zna da ga mama i tata uprkos tome vole i poštuju i da mogu da razumeju njegove razloge (iako ih ne mogu uvek opravdati).

2
Beskrajno strpljenje

Druga najbitnija stavka, nakon bezuslovne ljubavi i prihvatanja, jeste neodustajanje. Kao roditelji, dužni smo da imamo beskrajno strpljenje kada pričamo sa svojim detetom, kada mu pomažemo da shvati u čemu je problem i kako da ga reši, kada nam iznova i iznova dolazi sa istom temom. Činjenica da nam se dete obraća za pomoć govori da ono ima poverenja u nas, da veruje da mu možemo pomoći. Ne smemo dozvoliti sebi da izgubimo živce i strpljenje i kažemo: “O tome smo već sto puta pričali” ili “Rekao sam ti šta da uradiš, a ti me nisi poslušao” i slično. Time nećemo “otrezniti” dete i podstaći ga da “se trgne” i reši problem. Jedino što ćemo time postići jeste to da ćemo dete postideti i obeshrabriti da dalje traži pomoć od nas.

Šira slika

Podstičite kod deteta (i kod sebe samih) takozvani “razvojni” način razmišljanja. Na razvojni način razmišljamo kada nam nije cilj da od nekoga budemo bolji od nekog drugog, nego da napredujemo i naučimo što više. Ovakav način razmišljanja nam pomaže da vidimo širu sliku.

Recimo, ako učimo da plešemo, fokus nam tada nije na tome da budemo bolji od drugih plesača ili da dobijemo visoke ocene, već da što više učimo i napredujemo da bismo za nekoliko godina bili vrsni igrači i uživali u svojoj veštini. Kada imamo širu sliku, sutra, ocene u školi ne vidimo kao merilo znanja već smo usmereni na to koliko smo naučili i osećamo ponos kada se osvrnemo na prepreke koje smo prevazišli. Zbog čega je ovakav način razmišljanja važan za psihološku otpornost? Zbog toga što, kada ovako razmišljamo, ne gledamo na neuspehe kao na ocenu nas samih, već kao na pokazatelj gde treba još da se radi.

To je kao da nosimo na čelu natpis “Radovi u toku”. Ništa što uradimo pogrešno nije trajna naša odlika i zbog toga nas neuspeh ne pogađa toliko – jer ne govori ništa o nama. Mi znamo da možemo da se menjamo i da rastemo. Kada znamo da trenutni neuspeh u nečemu (u savladavanju bilo koje veštine), ne govori ništa o nama, tada nemamo strah od toga da načinimo grešku i postajemo odvažniji u svojim poduhvatima.

3
Ohrabrujući samoodgovor

Pomozite im da usvoje ohrabrujući unutrašnji samogovor tako što ćete im se vi obraćati na takav način. Zapamtite, ono kako se mi obraćamo deci postaje, kada odrastu, način na koji će se oni obraćati sami sebi. Razgovarajte sa njima podsticajno, bodrite ih, podsećajte ih na njihove prethodne uspehe, prevaziđene probleme i njihove jake strane.

Kada naiđe problem

Naučite ih (ali i sebe) kako da razmišljaju o problemu. Nemojte rešavati probleme umesto njih, već im pomozite da sami dođu do rešenja. Rešenje koje sami osmisle će tada biti u skladu sa njihovom ličnošću i karakterom.

Neka deca su ratobornija, a neka druga deca imaju svoje tihe načine da problem reše, koji se mogu umnogome razlikovati od vaših načina, ali biti jednako efikasni. Pomozite im da smisle što više mogućih rešenja za dati problem.

Neka isključe privremeno svog unutrašnjeg kritičara i neka daju najšarolikija i najraznovrsnija rešenja kojih se mogu setiti.

Podstaknite ih da o problemu razmišljaju na način na koji bi razmišljao neko kome se dive i ko im je uzor. Šta bi… (Ponekad je potreban ovakav mentalni trik, zaobilazni put ka nečemu što već znamo, jer ponekad nismo sami sebi dovoljan autoritet i potrebno nam je da nam neko drugi kaže šta da radimo, iako je to znanje koje je svakako već u nama).

Share.

About Author

Comments are closed.