Neki od Motiva /Razloga Udaje – Vreme mi je, Da se ne bude sam, Zaljubljenost i fizički izgled… – Izboriti se za sreću – Trudnoća i Zdravlje

0

Srećnih brakova i porodica ima, a ostvariti takav odnos, znači izgraditi ga zajedno, bez obzira na početne motive.

Gotovo polovina brakova se razvede, a od onih koji ostanu, koliko njih je zaista srećno?

Desetak posto, možda? Desetak posto od onih koji se ne razvedu! Ostali ostaju iz straha od samoće, od osude, zbog krivice prema deci, zbog toga što ne žele sve one brutalnosti razbijanja odnosa i poštovanja koje razvođenje i kasnije dogovaranje oko dece gotovo neminovno donosi, što misle da nema ničega boljeg za njih, da je to najbolje što od života mogu da traže…

Neki od motiva za udaju su: vreme mi je, zaljubljenost i fizički izgled, da se ne ostane sam…

„Vreme mi je“

Koliki je pritisak porodice i društva nakon što muškarac i žena „prevale“ određen broj godina i da li tada neki ljudi traže partnera prvenstveno da bi „imali nekoga“?

Pritisak jeste veliki. Ne mora niko ništa ni da vam kaže – ako pogledate oko sebe, svi su udati i oženjeni i imaju decu. To se postavlja kao norma, podrazumeva se. A najteže nam je odupreti se onome što se podrazumeva da želimo i trebamo, što se ni ne dovodi u pitanje.

Premalo nam se nudi uzora srećnih i zadovoljnih ljudi koji nisu u braku, žena koje imaju decu, ali su razvedene ili se nikada nisu udavale. Na takve situacije se uglavnom gleda kao na neku vrstu neuspeha, životne nevolje koju manje ili više uspešno nosimo. Kada nemamo uzore, teško nam je da pratimo svoje želje. Zato je važno da se potrudimo da te uzore pronađemo – u stvarnom životu, u literaturi, u filmu, u mašti, u prošlosti, u budućnosti, gde god, samo da to budu ljudi čiji nam se pristup životu zaista dopada. Ali moramo se sami potruditi da te uzore pronađemo jer ljudi nam ih neće spontano nuditi.

Nažalost, nije toliko društveno prihvatljivo biti srećna i zadovoljna majka koja nema partnera pored sebe, kakvog god, tako da će takve majke svakako dobijati zamerke, sažaljevajuće primedbe „“Kad bi samo još našla nekoga…“) ili biti besramno pozivane na odgovornost prema detetu („Detetu je potreban muški uzor!“, kao da dete ne može dobiti odličan muški uzor u ujacima, dedama i drugim muškarcima u svom životu). Na aplauz za takvu odluku, da bude sama i srećna, žena jednostavno ne može da računa. Zato je dobar unutrašnji kompas neophodan – da znamo da radimo pravu stvar iako se možda niko drugi ne slaže sa nama.

Udati se za nekog samo da se ne bude sam – da li  nužno vodi u razočaranje i nesreću? To zaista zavisi od dve osobe koje u taj odnos ulaze. Nekada, izgradi se sjajan partnerski odnos i ovakav brak donese istinsku sreću.

Neki od motiva za udaju su: vreme mi je, zaljubljenost i fizički izgled, da se ne ostane sam…

Zaljubljenost i fizički izgled

Jedan od najčešćih kriterijuma za izbor partnera  je zaljubljenost i fizički izgled. Koliko god da nam je neko lep, koliko god da smo očarani što postoji tako lepo biće na ovom svetu svaki put kada ga pogledamo, neminovno ćemo se nakon nekoliko meseci navići na to lepo lice. Ono će nam ostati drago, možda mnogo draže nego ranije, ali na sam fizički izgled ćemo se navići. I kada bi nam u kući na zidu visila najlepša slika koja postoji na ovom svetu, nakon izvesnog vremena bismo prestali da se oduševljavamo njome svaki put kada pored nje prođemo. Ako smo zaljubljeni u ideju o nekome ili ideju o našem odnosu sa nekim, a ne u stvarne osobine tog čoveka (a to je najčešći slučaj), stvarnost će nas neumitno „spustiti na zemlju“. Ako sa nekim provodimo vreme, upoznajemo ga u različitim okolnostima, tada je nužno da naša slika o njemu postaje stvarna i vremenom se sve iluzije rasprše. Ako ispod tih iluzija ne postoji zaista čovek koga možemo iskreno da zavolimo, mi ćemo ostati razočarani.

Neki od motiva za udaju su: vreme mi je, zaljubljenost i fizički izgled, da se ne ostane sam…

Srce ili glava

Sve ovo pričam jer želim da naglasim da ovde nije u pitanju izbor srca ili glave. I oni izbori koji izgledaju kao da su „iz srca“ vrlo često su u stvari samo izbori zasnovani na iluzijama i projekcijama i ništa nisu bolji od ovako „praktičnih“ kriterijuma. Postoje zaista lepi brakovi, ali u njima se partneri nisu birali ni iz jednog od ova dva razloga. Birati „glavom“ znači birati onda kada dobro poznajemo svoje razloge i motive, znamo kada smo zaneseni, a kada ispravno i za trajno procenjujemo. Birati srcem znači birati onoga koga iskreno volimo, a ne prosto onog čijom smo lepotom, šarmom ili sposobnostima zadivljeni. Potrebno je dobro poznavati sebe i svoje srce i dobro poznavati ljude da bismo se smeli pouzdati u ono što nam srce govori.

Neki od motiva za udaju su: vreme mi je, zaljubljenost i fizički izgled, da se ne ostane sam…

Izboriti se za sreću

Kada se dvoje ljudi nađu u braku sklopljenom na pomenutim „praktičnim“ osnovama, oni zaista mogu uraditi mnogo da budu srećni zajedno i da se naposletku iskreno zavole. Međutim, pitanje je koliko su ti ljudi sposobni za to ako su želeli brak iz ovakvih razloga. Ako su ljudi nesigurni i nesrećni dovoljno da podlegnu pritisku i pristanu da sa nekim do koga im nije stalo zasnuju porodicu, koliko su onda sposobni da se izbore za svoju sreću?

Da bi neko od neprijatnih okolnosti napravio srećne okolnosti za sebe, taj neko mora imati izuzetnu unutrašnju snagu, svoj lični kompas, svoju sopstvenu zvezdu vodiju u životu. Mora mu biti zaista stalo do svoje sreće. A ne verujem da bi takav neko pristao na takav kompromis. Naravno, ljudi mogu da se promene, da sazru i odrastu čak i kada se već nađu u neprijatnim okolnostima koje su sami izabrali.

Kako se odupreti pritisku očekivanja okoline i izabrati drugačije?

Kako postati otporan na pritiske i očekivanja bilo koje vrste da radimo stvari koje ne želimo – to je, u suštini, pitanje kako verovati u sopstvene procene i zalagati se bezrezervno za svoju sreću. Ako ne verujemo u svoj unutrašnji kompas, tada nas očekivanja drugih lako zavedu. Drugi ljudi će nam reći da ćemo biti nesrećni ako odlučimo tako kako smo mi zamislili. Ako se ne udamo, recimo – bićemo nužno nesrećni i kajaćemo se, kažu nam. Ako se ne udamo do tridesete, nećemo više naći nikog ko vredi. Ne možeš baš da biraš kada imaš dvoje dece, reći će nam, i zato uzmi to što ti se pruža. Neću zalaziti u to koliko su ove pretpostavke netačne – apsolutno se može biti srećan i neudat i sam sa decom, kao što se može naći ljubav našeg života i uveliko nakon famozne tridesete, četrdesete ili pedesete.

Ovde mi je važnije ovo – mi pristajemo da uradimo nešto toliko lično samo iz straha da se ne bismo kasnije kajali. Udajemo se za čoveka koga ne volimo da se ne bismo kajali što smo neudati?! Znate li samo koliko je kajanja među ljudima koji su napravili ovako opasne pogodbe! Nesrećnih roditelja koji su decu rodili i odgajali sa pogrešnim partnerima, koji osećaju da su se decom i udajom zarobili u odnose sa mnogim ljudima koje nikada nisu želeli i koji im sasecaju krila. Da su za sebe imali sasvim drugačije planove, koje bi ostvarili samo da su imali petlju da slušaju svoje srce.

Neki od motiva za udaju su: vreme mi je, zaljubljenost i fizički izgled, da se ne ostane sam…

Osećaj zarobljenosti

Ne mogu ovo dovoljno naglasiti – osećaj „zarobljenosti“ je uvek i uvek najbolji poziv na buđenje! Kakve god da su okolnosti, postoji izlaz. Samo je pitanje da li ćete izabrati da istrpite veliku neprijatnost odjednom kao cenu svoje slobode ili ćete pristati da patite manje intenzivno do kraja života, odričući se svoje slobode. Sloboda nikada ne izgleda kao bog-zna-kakva nagrada kada smo u ovakvoj dilemi. Da se razvedem i prođem kroz sav taj pakao da bih imala neku tamo slobodu sa kojom ne znam tačno šta da radim i koja mi ni slučajno ne garantuje da ću nužno biti srećna? Ali sloboda i nije garancija, nego mogućnost. A na nama je da vidimo šta ćemo sa njom da uradimo.

Unutrašnji glas

Jedna od tehnika za ojačavanje imuniteta protiv pritisaka sredine je da sebi dozvolimo da pravimo greške. Ako se panično plašimo grešaka i izbegavamo ih, uvek ćemo biti podložni uticaju mišljenja drugih. Jer ako njih poslušamo, pa pogrešimo, uvek možemo njih da krivimo. A koga kriviti ako uradimo nešto pogrešno, uprkos upozorenjima drugih. Ipak, meni je uvek bila mnogo strašnija pomisao da poslušam druge uprkos glasu svog srca i onda pogrešim! Pogrešim iako sam znala da ni ne treba to da radim! Za mene je pomisao na takav mogući scenario najbolji protivotrov za pritisak okoline. Ako poslušamo svoj unutrašnji kompas, sigurno nećemo pogrešiti i sigurno se nećemo kajati. Ako, na primer, želimo da se na sastanku u firmi založimo za kolegu koji je nepravedno optužen za nešto, ali se plašimo reakcije ostalih i svi nam savetuju da „ne talasamo“ i ne kažemo ništa, zar se nećemo više kajati ako ipak prećutimo? Ako se oglušimo o svoj unutrašnji osećaj za pravdu i postupimo kako nam kažu? Izbeći ćemo trenutnu neprijatnost, ali nam kajanje ostaje za trajno – jer smo znali šta treba da uradimo, a nismo to uradili, iz straha.

Svaki put kada odustanemo od svojih stvarnih želja iz straha, ma kako uverljivo pravdali svoju odluku, mi još malo sasečemo od svojih krila.

Share.

About Author

Comments are closed.