Partnerski Odnosi Kada Dodje Beba – Kada se Tata Oseća Da Je Zanemaren – Trudnoća i Zdravlje

0

Da bi očuvali bliskost i dobre partnerske odnose, roditelji ne bi trebali da dozvole da zapostave zajedničko vreme i zajedničke aktivnosti koje nisu roditeljske.

Dok još nemaju dece, i u periodu dok iščekuju dete, partneri koji se iskreno vole su veoma posvećeni jedno drugom. Sva njihova pažnja je usmerena na potrebe ovog drugog, žele da mu ugode, da mu pokažu koliko ga vole.

Očevi se ponekada osećaju ko da su zanemareni.

Na početku veze trenuci ravnodušnosti i nerazmišljanja o partneru, preokupljenosti nekim drugim temama, su retki. Kako vreme odmiče, partneri dobijaju jedno veliko, stabilno mesto u srcu i mislima svog partnera, a oslobađa se prostor i za druge aktivnosti, kao što su posao i prijatelji, tokom kojih naše misli nisu toliko usmerene na partnera. To je normalno i zdravo.

Očevi se ponekada osećaju ko da su zanemareni.

Kada dodje beba

Ali kada dođe beba, ona zahteva veliku pažnju. Dok prijatelje još i možemo „staviti po strani“ na izvesno vreme, ne viđati se toliko često ( i tada treba učiniti svaki od tih retkih susreta na neki način posebnim, kako naša prijateljstva ne bi patila), beba traži konstantnu i neodložnu pažnju i prisutnost.

Ako mama preuzima gotovo sav teret obaveza oko deteta (ne samo ono u čemu je otac ne može zameniti, kao što je dojenje), oba partnera pate.

Majka u toj situaciji oseća da je sva odgovornost odgoja deteta i dobrobiti i bezbednosti deteta na njoj. To je saznanje već samo po sebi dovoljno opterećujuće, a pored toga oseća da više nema vremena za bilo šta što nije neposredno vezano za dete. Sve ono što ju je činilo radosnom ranije sada mora biti odloženo za neki budući period koji u ovom trenutku izgleda kao da nikada neće doći. Iako beba donosi mnogo novih, drugačijih radosti, majka se ipak može osećati uskraćeno za svoje nekadašnje tačke oslonca, svoja nekadašnja interesovanja za  koja sada nema vremena. Ovo saznanje može dovesti do osećanja krivice, jer možda veruje da se ne bi smela tako osećati, ali i do pogoršanja odnosa sa mužem, koga sada ona može optuživati da je nezainteresovan da joj pomogne, da ne želi da podeli poslove, kao i da ne želi da nauči ništa u vezi sa bebom, tako da bi ona mogla da se osloni na njega. Majka može da se oseća prevarenom na neki način i ostavljenom da u svemu ovome bude sama.

Očevi se ponekada osećaju ko da su zanemareni.

Kako dolazi do situacije da sva briga o detetu padne na majku?

Naravno da postoje slučajevi gde očevi zaista nisu zainteresovani za odgoj deteta i drage volje sve to prepuštaju ženi. To može da dovede do velikih frustracija kod mame i kao posledicu problem u partnerskim odnosima, ali to je za drugi članak…

Ali u mnogobrojnim situacijama, to nije tako.

Ponekad majka može da bude naučena da je ona ta koja je jedina i najodgovornija za dete. Da je sve što se detetu dogodi samo i isključivo njena odgovornost. I ona može tako i da nastupi. Da ocu umnogome otežava da razvije odnos sa detetom i da nauči kako da se brine o njemu, tako da naposletku on zaista ne ume i oseća se nesigurno kada treba da ostane sam sa detetom, a majka procenjuje da on neće znati da se snađe ako se desi neka hitna situacija i strepi kada treba da ostavi dete ocu na čuvanje.

Dakle, može se desiti da majka ima pogrešan i (najviše po nju) opterećujući stav prema ulozi majke u roditeljstvu. Umesto da na roditeljstvo od početka gleda kao na nešto što je zajedničko, njeno i muževljevo, gde su i radosti i tuge i odgovornosti podeljene, ona  može da veruje da je sav teret na njoj i tako i da se ponaša.

Očevi se ponekada osećaju ko da su zanemareni.

Kada se tata oseća zanemareno –  više joj nisam potreban?

S druge strane, majka možda uopšte ne zamišlja roditeljstvo na taj način, a otac ipak oseća da je stavljen po strani i zanemaren otkad se rodilo dete. Otac može da veruje, negde duboko u sebi, da je svaki trenutak ravnodušnosti (ona zdrava ravnodušnost o kojoj smo pričali na početku, kada ne razmišljamo o partneru već smo preokupirani nečim drugim), znak da je njena ljubav prema njemu prestala.

Mnogi ljudi se tako osećaju, bez obzira na decu. Trenutke kada partner ne razmišlja o njima već o nečemu sasvim drugom tumače kao prestanak ljubavi, jer ljubav se, veruju, ako je prava i duboka mora neprestano sećati. Ovo u partnerskim odnosima nakon rođenja deteta naročito postaje problem onda kada je izražavanje međusobne naklonosti bilo vrlo intenzivno, a sada odjednom postaje mnogo manje.

Mama dolaskom bebe ne treba da prestane da bude i poželjna žena, odnosno da prestane ranije interesovanje i „ljubavna igra“ sa svojim   partnerom.

Kada se rodi dete, majka možda jedno vreme nema ni fizičkih ni emocionalnih kapaciteta da partneru bude posvećena na tako intenzivan način na koji je to bila ranije. Ako muškarac ovo doživljava kao prestanak njene ljubavi, on će se, razumljivo, buniti i ljutiti zbog toga.

O tome treba otvoreno razgovarati, jer nezadovoljstvo može da se produbljuje i partner može da se oseća zapostavljenim i da postane emotivno zatvoren i ljubomoran na novopridošlu bebu.

Ako je otac veći deo dana na poslu, a majka brine o bebi, ona će svakako biti više povezana sa njom. Manje intenzivno pokazivanje pažnje i ređe izražavanje ljubavi  koji se može dogoditi u ovom periodu partneri ne bi trebali da shvate lično, jer nije ništa lično.

Njihova ljubav može da bude jednako jaka, čak često i jača nego pre, ali da rođenje deteta donosi veliku promenu na koju se treba navići i svako to radi na svoj način.

Očevi se ponekada osećaju ko da su zanemareni.

„Ratno stanje“ i nezadovoljstvo ne bi smelo da potraje dugo!

Ipak, roditelji ne bi trebali da dozvole da ovo privremeno „ratno stanje“ potraje dugo. Ne bi trebali da dozvole da beba zaposedne čitav njihov život i oduzme im sve zajedničke aktivnosti i zajedničko vreme. A to se lako može dogoditi.

Lako se može desiti da majka nastavi da kao po komandi reaguje na svaki detetov plač  ili izraz nezadovoljstva čak i kada dete više nije beba, da mu udovoljava svaku želju, da detetove želje (ne potrebe – nešto što je neophodno kao što je hrana – nego želje!) postanu važnije od želja bilo koga drugog, pa i njenih sopstvenih.

Kada se detetove stvari i igračke prošire daleko izvan granica detetove sobe ili kutka i preplave čitav stan, pa i  roditeljsku spavaću sobu, to simbolično može da znači da je dete postalo mali gazda u kući kome su svačije želje podređene.

A to nije dobro ni za koga, ni za samopouzdanje i sreću roditelja i njihov međusobni odnos, niti za samo dete.

Share.

About Author

Comments are closed.