Previše Zabrinuti Roditelji – Trudnoća i Zdravlje

0

Mnogi divni, odgovorni roditelji opterećuju sebe preteranim brinjenjem. Brinjenje je navika, verovatno potekla još davno pre nego što smo postali roditelj. Pre nego što smo dobili dete, verovatno smo bili preterano zabrinuti za neke druge ljude koje volimo, ili za sebe.

Briga se leči radošću

Oko briga smo vezali nekoliko pogrešnih uverenja koje ne preispitujemo. Razmišljamo na sledeći način: kada volimo nekog, zabrinuti smo za njegovo zdravlje i njegovu bezbednost. Što ga više volimo, više smo zabrinuti. Tu brigu mu pokazujemo jer time mu šaljemo poruku koliko ga volimo.

Ovo je uobičajeno shvatanje o ljubavi i zabrinutosti. To uverenje – da je ljubav briga i da nedostatak brige znači i nedostatak ljubavi – se gotovo nikada svesno ne preispituje. Ipak, to uverenje nije sasvim tačno, a cena koju plaćamo kada ovako razmišljamo je visoka.

Neko ko je odrastao na drugom kraju spektra, u porodici gde niko nije vodio računa o njegovoj bezbednosti, gde nikome nije bilo stalo do njega, možda se neće složiti da je briga u ljubavi štetna. Dete koga niko nije tražio, ni grdio, kada se ne vrati uveče kući, dete koje zna da ga niko neće ni pokušati sprečiti da se ozbiljno povredi i koje zna da je prepušteno samo sebi, takvo dete možda ne razume kako može briga roditelja da bude pogrešna. Ali, kao što je štetan nedostatak zabrinutosti kad je dete realno ugroženo, tako je štetna i ova druga krajnost, preterano brinjenje bez potrebe.

Šta se dešava u umu preterano zabrinutog roditelja?

Zabrinuti roditelj veruje da njegova briga pomaže. Time što brine, on veruje da priprema sebe da bude spreman na svaku opasnost.

Zabrinuti roditelj takođe veruje da brigom pokazuje ljubav. Možda je to jedini način na koji su i njega učili da se ljubav pokazuje. Ako ne bi brinuo, ako ne bi svako malo proveravao je li sve u redu, to bi značilo da mu nije stalo. Šta ako je dete bolesno ili mu se nešto drugo loše dešava, a on nije pokazao brigu?

Zabrinuti roditelj ne podnosi neizvesnost. Ako mu se nešto učinilo da nije u redu, on će uraditi sve da to proveri i umiri se. Ako mu se učinilo da dete ima temperaturu, odmah će sa njim kod lekara. Ako je tinejdžer krenuo na put i nije se javio da je seo u autobus, odmah će zvati. Zabrinuti roditelj uglavnom i nema neku ideju i jasnu predstavu šta je to opasno što bi se moglo dogoditi njegovom detetu (ovo znam jer uvek klijenta na terapiji pitam šta je to čega se plaši), jer na prvu misao da sve nije ok on odmah zove da proveri.

Preterano zabrinuti roditelj veruje da detetu ne sme nikada ništa loše da se dogodi i na sebe stavlja teret da je on taj koji mora da osigura da dete uvek bude dobro.
Briga se leči radošću
Kako preterano brinjenje može da napravi štetu i kako da sebi pomognemo da ne brinemo?

Najvažnije, preteranom brigom roditelj sebi drastično kvari lepotu života. Kada smo zabrinuti, mi ne uživamo u roditeljstvu onoliko koliko bismo mogli, osim na trenutke. Ne dobijamo sve ono fino što bliskost sa detetom može da pruži (radost, samopouzdanje, sigurnost, osećanje svrhe i ispunjenosti).

Mnogi su roditelji pobrkali bliskost sa detetom sa brinjenjem, a to su dve različite stvari. Ako roditelj svoje odraslo dete zove svaki dan nekoliko puta ne bi li proverio da li je sve u redu, to nije bliskost. Ako roditelj provodi mnogo vremena sa detetom, ali zabrinutog pogleda, tražeći znake nevolje na njemu, to nije bliskost. Količina provedenog vremena i „svaki dan se čujemo po sto puta“ ne govori ništa o nečijoj bliskosti, ako je osnovni motiv strah.

Odbranite se. Ako ste vi zabrinuti, vrlo verovatno potičete iz duge loze zabrinutih. Presecite to porodično prokletstvo. Ne brinite da li time izdajete svoju majku i njenu majku i majku njene majke. To nije nešto što želite da delite sa njima. One takođe ne bi to želele. U jednoj knjizi sam pročitala da ćemo, time što izlečimo sebe, izlečiti i sve žene koje su bile pre nas, sve naše pretkinje. Briga je sivi filter koji boji sate, dane i čitav život sivom bojom, i ne želite to da prenesete svojoj deci.

Brinjenje nam ubija radost i hrabrost. Brinjenje je stanje uma pri kome prevrćemo u mislima jedan isti nepoželjan scenario, „ruminiramo“ o onome što ne želimo da se dogodi. Time se ne približavamo mogućem rešenju ako se takav scenario obistini. Brinjenje nam samo daje privid da nešto radimo, time što brinemo. Naprotiv, ako svoj um oslobodimo brige i zaposlimo ga nekim srećnijim mislima, mnogo ćemo kreativnija i bolja rešenja naći čak i da se obistini neka od tih naših slutnji.
Briga se leči radošću
Najjači protivotrov za brigu je radost.

Briga jednostavno ne može da uspeva i raste u umu koji je zaokupljen radosnim mislima i poslovima. Kada shvatite vam brinjenje upravo oduzima ono što mislite da vam daje – hrabrost, odvažnost da pomognete ljudima koje volite, spsobnost da vidite rešenje za problem, kada shvatite da su ljudi koje volite jaki i sposobni da se izbore sami (bilo da je to prehlada, jedinica iz matematike ili problem vaše odrasle ćerke u braku), tada ćete moći da se opustite i prepustite radosnijim i veselijim mislima.

A ako to uradite, uskoro ćete otkriti da vam se i hrabrost polako vraća, a sa njom i sigurnost u to da su i ljudi oko vas, zbog kojih ste brinuli, takođe dovoljno jaki i hrabri da zaštite sebe.

Share.

About Author

Comments are closed.