Priča o Ljutnji, Tuzi, Strahu i Sreći – Priča o Roditeljima i Priča o Deci – Trudnoća i Zdravlje

0

Važno je naći sopstveni način da ljutnju iskažemo, ne treba se plašiti tuge jer ona ima svoj zadatak i kad ga ispuni, ona napušta osobu, osim dobrog (korisnog) straha tu je i onaj nepotrebni strah koji ničemu ne služi i koji nam kvari dane, a radost i sreća su vakcina za strah, poručuje Vaš psihoanalitičar Željka Kurjački.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

O ljutnji

Mnogi odrasli ljudi, naročito žene, misle da je beskorisno ljutiti se. Oni kažu: “Šta ja imam od toga da se naljutim?” Ili smatraju da je sama ljutnja loše osećanje, pa kažu: “Nisam ja ljuta nego mislim da nije u redu da to radiš”

S druge strane, mnogi muškarci se plaše svoje ljutnje. Oni izbegavaju situacije gde bi mogli da se naljute jer veruju da će nekoga povrediti ako osete ljutnju. Oni misle da ljutnju možeš izraziti samo na nasilan način, a to ne žele.

I to da li je ljutnja loša i to kako je treba izraziti učimo tokom odrastanja.

Mala deca pokazuju ljutnju celim svojim bićem i telom, bacaju se po podu, ruše stvari, i izražavaju je iz sveg glasa. Prirodno, ona ne umeju drugačije. Ona ne znaju kako da je izraze drugačije, da bude „socijalno prihvatljivo“.

Zadatak roditelja je da ih nauče. Ali, mnogi roditelji veruju da je ljutnja loše osećanje, pa je u potpunosti zabranjuju svojoj deci. Možda tako što im govore “Vidi kako si ružna kad se ljutiš” ili tako što im se rugaju kada se naljute. Ili su im demonstrirali zloupotrebu ljutnje tako što su mnogo galamili, psovali, tukli i vikali, pa su deca naučila da je ljutnja ružna i da je ne žele za sebe.

Kada roditelji reaguju podrugljivo na detetovo izražavanje ljutnje, ili kada primene svoju krajnju moć (tako što mu stave do znanja da mogu da prestanu da ga vole ako se ljuti), dete nauči da je ljutnja ružna. Ili, još češće, nauči da je ono mali miš kome je beskorisno da se ljuti. Mali miš koji je svima smešan kad se naljuti. I veruje da će mu se smejati ako se naljuti, ili da će mu, ako pokaže ljutnju, neko reći “Pa idi ako ti se ne sviđam ovakav kakav sam” ili “Ima ko hoće ako ti nećeš”

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

A ljutnja je, naprotiv, znak poštovanja. Poštovanja sposobnosti. Kada se ljutimo na sebe, mi verujemo da možemo mnogo bolje i zato se ljutimo. Kada se ljutimo na druge ljude, mi tražimo da urade to bolje jer znamo da mogu bolje. 

Zato je važno naći sopstveni način da ljutnju iskažemo. Da kažemo šta nam se nije dopalo, šta nam se ne sviđa, ali da pri tome ne ponizimo osobu kojoj govorimo. Treba da se prisetimo zašto volimo tu osobu i da u svojoj glavi razdvojimo njen postupak zbog koga se ljutimo od ostatka nje i nje kao osobe.

Da se podsetimo da je naš doživljaj da nas ona ne poštuje, ne uvažava i ne voli jer je uradila to nešto najčešće veliko preterivanje. Da ljudi rade razne gluposti iz nerazmišljanja, a ne zato da nas lično povrede. Što ne znači da treba to da trpimo. Ali onda se ljutnja tako i formuliše – kao naša želja da osoba promeni to nešto konkretno što radi, bez „jer me time vređaš“, bez „ti to uvek radiš“, bez „obećao si sto puta do sada da nećeš“, bez patologiziranja, manipulisanja i emotivnog ucenjivanja. Jer sve to pobrojano ne služi da motiviše drugu osobu da menja ponašanje, već nama služi da je kaznimo i povredimo jer smo ljuti. A iz toga ništa dobro ne može proisteći.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

O tuzi

Roditelji se plaše tuge kod dece. Teško je gledati tužno malo dete. Deca su zaista vrlo retko tužna. Za razliku od ljutnje koju doživljavamo često, svaki put kada nam je neka naša želja frustrirana, tugu prirodno doživljavamo retko. Naročito kada smo mali. Tuga je vezana za gubitke, oplakivanje nečega izgubljenog i tugovanje zbog nekoga drugog kome se loše stvari dešavaju. Mala deca nemaju još uvek razvijenu sposobnost, kao odrasli što imaju, da se stave na tuđe mesto ili da zamišljaju ovaj svet kad nečega ili nekoga ne bude.

Ali mala deca jesu ponekad tužna. Kada ih napusti najbolji prijatelj, kada ih neko uporno kinji i niko ništa ne preduzima da im pomogne, kada ih nešto boli, kada izgube lutku ili im ugine ljubimac.

Tugu je teško gledati jer tuga traži da se povučemo u ugao, skupimo se i plačemo. Tuga je emocija koja se javlja kada smo nešto izgubili i ništa ne možemo da uradimo po tom pitanju. I treba nam vreme da odbolujemo, da osmislimo svoj život bez tog gubitka. Zato tuga pasivizira. Za razliku od ljutnje koja daje energiju i traži da se nešto radi, da se menja situacija.

Ali ma koliko da nam je teško da gledamo tužnu malu decu ili odrasle ljude, treba da znamo da je tuga zdrava i da će proći. Ona ima svoj zadatak i kad ga ispuni, ona napušta osobu.

Ne treba je se plašiti. Ne treba je terati tako što ćemo na silu nekome skretati misli ili tražiti da nešto radi kako ne bi bio tužan, ako on to ne želi. Detetu treba pomoći da odboluje svog uginulog psa. Ne treba mu reći „Kupićemo ti novog“.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

O strahu

Postoji dobar strah. To je onaj strah koji, na primer, oseća vozač koji retko vozi. Njegov strah mu daje opreznost, kojom nadomešćuje ne nedostatak iskustva. Kako postaje veštiji u vožnji, kako mu mnoge radnje postaju rutinske, i strah opada jer više nije potreban. Dobar strah je onaj koji osećamo kada se dešava stvarno nešto strašno, jer nas on priprema da se borimo.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

Ali mi retko pričamo o tom dobrom strahu kada pričamo o strahovima. Obično mislimo na onaj nepotrebni strah koji ničemu ne služi i koji nam kvari dane.

Baš zbog toga što je strah tako važan za naš opstanak, mi smo naučili da ga cenimo i poštujemo. I previše. Smatramo da smo oprezni i mudri ako brinemo.

Naučili smo da, na primer, izjednačavamo brigu  i ljubav. Pa upozoravamo decu na sve živo, pa ih pitamo da li su dobro i onda kad nema razloga da nisu, pa ih pitamo da li su bezbedno stigli, da se jave, da se obuku, da se sklone sa promaje, hladnoće itd. Da ne jedu ovo, a da jedu ono. Učimo ih da je život prepun opasnosti, da su oni slabi i nesposobni i da u svakom času može da im se desi nešto strašno. Tačnije, da je velika verovatnoća da im se desi.

Naučili smo da preterano poštujemo strah, pa ga uzimamo za ozbiljno i onda kada je pametnije, na primer, narugati mu se. Verujemo da neracionalne strahove treba analizirati i promišljati o njima, da ćemo im na taj način naći uzrok i rešiti ih se. A većina strahova ne zasniva se na racionalnom razmišljanju. to možemo proveriti tako što razuverimo sebe da se nečega nema razloga plašiti. ako sačekamo neko vreme i strah nam se ponovo javi, samo u drugom obliku, tada je u pitanju očigledno neracionalan strah.

A pošto nije utemeljen na realnosti, nema svrhe razuveravati se. Sa takvim strahovima se treba boriti humorom, ignorisanjem. Da ih vidimo, primetimo da su tu, mahnemo im, ali se ne upuštamo sa njima u raspravu. Ne idemo za njima, ne analiziramo ih i ne razuveravamo se. Samo ih primetimo i nastavimo sa svojim poslom dalje. I oni će polako početi da popuštaju. Svaki sledeći put će se javiti sve manje snažno dok na kraju ne odustanu od nas sasvim.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

O sreći

Sreća je osećanje koje je u stvari nagrada za nešto što radimo dobro. Ona se javlja kada smo nešto dobro uradili. Njena uloga je da se mi osećamo fino i da nas time motiviše da to što radimo samo tako nastavimo.

I oko sreće imamo neka čudna verovanja. Da što si više srećan da ćeš uskoro biti mnogo tužan. Nemoj se previše smejati, plakaćeš. Od igračke biće plačke. Ali ne verujemo u obrnuto. Recimo, kad smo mnogo tužni, ne tešimo se time da nas zato očekuje ogromna neka sreća i veselje.

Psihoterapeut član stručnog tima portala Trudnoća i zdravlje o ljutnji, tuzi, strahu i sreći  roditelja i dece.

Sreće se ne treba plašiti. Ona nas čak ojačava i vakciniše nas protiv anksioznosti i loših strahova. Ne znam da li ste primetili da se anksiozna stanja, raznorazni neracionalni strahovi i drugi „vragovi u glavi“ javljaju uglavnom onda kada smo nečim nezadovoljni i neispunjeni.

Kada smo zadovoljni i srećni, nema strahova. To je zato što je većina naših neracionalnih strahova vezana za osećanje krivice, što ne radimo nešto što bismo trebali da radimo i obrnuto, kao i za strah od neispunjenog, „proćerdanog“ života.

Radost je upravo vakcina za strah. Strah se ne leči razmišljanjem, već jedino radošću.

Share.

About Author

Comments are closed.