Vaš psiholog – Šta Jeste, a Šta Nije Postporođajna Depresija

0

Postporođajna depresija je stanje koje može da se javi nakon svake trudnoće (ne nužno i samo nakon prve) i javlja se tokom prve godine nakon porođaja. Ona predstavlja za majku teško emotivno stanje koje uključuje osećanja tuge, bespomoćnosti, nezainteresovanosti za dete i za dešavanja oko sebe, beznadežnost, i često je praćeno osećanjem krivice i stida.

Važno je razlikovati je od sasvim zdravih, iako neprijatnih, reakcija nakon porođaja i od nekih težih stanja kao što je postporođajna psihoza.

Postporođajna depresija nije neraspoloženje, nezainteresovanost, uznemirenost, tuga, ljutnja i druge neprijatne emocije koje žena oseća nakon porođaja, a koje nisu jako intenzivne i koje ne traju predugo.

Nakon porođaja nivo hormona estrogena i progesterona se za kratko vreme (nekoliko dana) višestruko smanjuje i naglo se vraća na nivo pre trudnoće, što samo po sebi značajno utiče na raspoloženje. Osim toga, u roku od nekoliko sati promenilo se mnogo u životu žene. Ona odjednom treba da brine o novorođenoj bebi na drugačiji način nego što je to trebala za prethodnih devet meseci.

Lekari i osoblje, rodbina oko nje, i ona sama od sebe ima raznorazna očekivanja, od toga kako treba da se ponaša, do toga kako treba da se oseća i kako da razmišlja u novonastaloj situaciji.

Ukoliko ona ima drugačija osećanja od onih koja se od nje očekuju, pogotovo od onih koja ona sama od sebe očekuje, tada je neminovno da se oseti loše.

Na primer, mnogim majkama je potrebno vreme da zavole svoju bebu, to se ne dešava odmah, ali ako one očekuju od sebe da se to desi čim ugledaju svoju bebu, velika je verovatnoća da će osetiti krivicu i stid. Neispavanost, bolovi i umor sami po sebi doprinose lošem raspoloženju.

Ovde postoji opasnost da sumorno raspoloženje, tugu i nezainteresovanost, koji su najnormalnija posledica premorenosti organizma, počnemo da tumačimo kao simptom depresije, da svoje razmišljanje kada smo u tom stanju shvatamo previše ozbiljno i da posledično osetimo strah, krivicu ili tugu zbog takvih sumornih razmišljanja.

Kada smo umorni, neispavani i iscrpljeni, ne smemo svoja razmišljanja u tom stanju doživljavati kao realnu procenu situacije jer će ona verovatno biti potpuno drugačija čim nam se organizam oporavi.

Neraspoloženje, tuga, osećanje bespomoćnosti, ljutnja, plakanje, nagle promene raspoloženja, ukoliko traju nekoliko dana nakon porođaja i nisu jako intenzivna, nisu postporođajna depresija već zdrav način naše psihe da se prilagodi situaciji, da sumira sve što se desilo, da povrati osećaj kontrole, da na neki način osmisli neočekivane ili zbunjujuće sitne događaje koji su se možda desili itd. Ove nagle smene raspoloženja, od intenzivno prijatnih, do intenzivno neprijatnih, predstavlja dakle zdrav način prilagođavanja na situaciju. Ovo stanje se zove Bebi bluz.

vas-psiholog-sta-jeste-a-sta-nije-postporodjajna-depresija-clanak-1

Postporođajna depresija ne predstavlja ni stanje gde je majka pretnja za sebe ili bebu, niti majka tada na bilo koji način gubi dodir sa realnošću.

Takva stanja mogu da se jave kod postporođajne psihoze, koja je stanje sasvim različito od postporođajne depresije.  Kod ovog veoma retkog poremećaja porođaj i nagla promena hormonskog statusa predstavljaju samo okidač za pojavu psihoze. U ovom stanju žena može da ima halucinacije, osećaj zbunjenosti i dezorijentisanosti, ozbiljan gubitak veze sa realnošću i tada zaista može da predstavlja pretnju po sebe ili dete. Ovo stanje se uspešno leči medikamentozno.

Kao što sam rekla, postporođajna psihoza se veoma razlikuje od postporođajne depresije.

Kod postporođajne depresije takođe nisu neuobičajene misli o samoubistu, pomisli da bi mogla povrediti sebe ili dete, nezainteresovanost za dete. Ali ovde ovakva osećanja ili razmišljanja, iako teška i gotovo uvek praćena osećanjem krivice, gotovo nikada ne predstavljaju pretnju po bezbednost deteta ili majke. Postporođajna depresija je ozbiljno stanje koje zahteva stručnu pomoć, ali nerealna očekivanja koja sebi namećemo umnogome je otežavaju. Snažno i dugotrajno osećanje beznađa, bespomoćnosti, toliko da smrt izgleda kao jedino rešenje, a sve to praćeno osećanjem krivice, jeste simptom depresije i potrebno je da tada žena potraži pomoć jer pomoć postoji i nema razloga da ostaje u tom mučnom stanju.

Kod depresije je veliki problem da sama osoba koja pati prepozna svoje stanje kao depresiju. Neuobičajena osećanja koja se iznenada jave su mnogo lakša za prepoznavanje, ali kada nam se polako prišunjaju, kada naša razmišljanja postepeno, malo po malo, postaju sve sumornija, tada je teško da ih prepoznamo kao nešto strano, nešto što „nismo mi“. Tada imamo potrebu da svoje misli i osećanja „osmislimo“, da im nalazimo uzroke u svakodnevnom životu i da okrivljujemo sebe.

Okrivljavanje sebe je stari dobri pokušaj da povratimo osećaj kontrole. Logika je sledeća: ako sam ja sama kriva za nešto, tada znam šta treba da uradim da to prestane i da do toga ne dođe ponovo, tada imam kontrolu nad stvarima. Ako priznam da nisam kriva, da ništa ne mogu da učinim, tada je sve u haosu i ništa mi ne garantuje da se to nešto loše neće desiti opet.  Kada žena posumnja da je njeno stanje možda posledica depresije, a ne njena krivica, učinila je ogroman korak ka svom oporavku.

Odgajanje malog deteta je izuzetno naporno i stresno i ne postoji ništa junačko u insistiranju majke da joj je taj posao lak. Negiranje i potiskivanje sopstvenih osećanja oslabljuje naše kapacitete da budemo dobro. Psiholozi znaju jedno jednostavno pravilo – majka koja kaže kako bi najradije šutnula kroz prozor svoju bebu kada je šesti put tokom noći probudi sasvim sigurno nije majka koja će to i uraditi.

Share.

About Author

Comments are closed.