Voleti Sebe je Veliki Rad na Sebi

0

Voleti sebe nije svršeno stanje, nešto što postignemo jednom i imamo zauvek. Važno je da ovo shvatimo. Voleti sebe zapravo znači svakog dana donositi mnogo odluka kojima pokazujemo sebi da smo važni i voljeni.

U običnim, svakodnevnim situacijama mi odlučujemo koliko smo sebi važni. Voleti sebe nije uvek ni neko nežno i toplo stanje unutrašnjeg mira. Ponekad je to jedan neprijatan posao. Ponekad je to posao koji uopšte ne želimo da radimo, ali sebe ipak podignemo i ohrabrimo da ga uradimo.

Evo nekoliko primera:

Kada volimo sebe, mi ne kažemo: „neću sada da mislim o tome“, nego ispitujemo svoje razloge i motive i učimo o sebi. Popravljamo odnose sa drugima, učimo da razgovaramo, da se izvinimo, da oprostimo. Ništa od toga nije jednostavno.

Kada volimo sebe, mi ćemo otići iz loše veze ili lošeg braka, od nasilnog ili sebičnog i egocentričnog partnera. Možda ne odmah, možda ćemo dati drugu i petu šansu, ali doći će dan kada ćemo shvatiti da je bilo dosta. I izdržaćemo sve neprijatnosti saopštavanja partneru, rodbini, deci, sva samopreispitivanja zašto sam tolike godine čekala. Rizikovaćemo da, i pored naše najbolje volje, možda ipak ne uspemo da sa partnerom ostanemo dobri prijatelji i da ipak postanemo tuđini i neprijatelji. Ništa od toga neće biti ni toplo, ni lepo, ali sve ćemo to izdržati jer želimo da na kraju budemo srećne.

Voleti sebe je veliki rad na svojoj ličnosti (3)

Kada volimo sebe, uradićemo rudarski posao traženja hrabrosti u sebi.

Potražićemo je u detinjstvu, potražićemo je pre svih trauma, potražićemo je u budućnosti, u veri, u razgovorima sa davnim precima, u šetnji po gustoj šumi. A kada je nađemo, zakazaćemo taj pregled koga se toliko plašimo i obećaćemo sebi, i održati obećanje, da ćemo od sada ići redovno na preglede. Jer želimo da živimo sto godina, da budemo tu za svoju porodicu, svojoj deci, i za sve buduće dane i avanture koje nas čekaju.

Kada je nađemo, tu hrabrost u sebi, prići ćemo tim zanimljivim ljudima koje kao da oduvek poznajemo, ali ne poznajemo zaista, pozvati ih na kafu i staviti im do znanja da postojimo. Počećemo polako da okupljamo svoju porodicu prijatelja, svoje jato, jednog po jednog. Nećemo se plašiti da iniciramo nova poznanstva. Nećemo se plašiti ni da se javimo davno negde zagubljenim dobrim prijateljstvima i pokušamo da ih obnovimo. Nećemo biti lenji i radićemo vredno da jačamo i prijateljstva koja već imamo. Obećaćemo sebi da će nam prijatelji od sada biti visoko na listi važnih svakodnevnih misli.

Naći ćemo hrabrosti da ljudima u čijem prisustvu se osećamo nesigurno u sebe, pesimistično, koji vređaju (ispod ili iznad žita, nije važno), koji manipulišu, koji su pasivno agresivni, da tim ljudima kažemo da ne želimo više njihovo društvo. Uradićemo to iako nam je taj neko rod najrođeniji, kuma ili najbolja drugarica, iako nam prijateljstvo seže do detinjstva, iako je to muževljeva familija ili naša sopstvena. Naročito ćemo to uraditi ako je u pitanju neka koleginica ili komšinica do koje nam čak nije nimalo stalo.

Voleti sebe je veliki rad na svojoj ličnosti (1)

Kada volimo sebe bićemo fizički aktivne, ne zbog izvajanog tela, nego zbog zdravlja. I ješćemo povrća i voća mnogo, ne zbog mršavljenja, nego zato što želimo da još dugo budemo tu, svojoj deci, svome mužu, a najviše sebi. Skuvaćemo nešto zdravo, umesto da kupimo parče pice usput.

Kada volimo sebe (ovaj deo koji sledi je veoma važan!) uporno i beskompromisno ćemo biti na svojoj strani. I kada pogrešimo – kao sopstveni vrstan advokat, nalazićemo olakšavajuće okolnosti i opraštaćemo sebi. Neće to ići lako jer treba da shvatimo da zaslužujemo pravedno suđenje i nekoga da uvek navija za nas. Lakše bismo obično oprostili prijatelju nego sebi. Za prijatelja koga volimo uvek bismo našli uverljivo opravdanje. Sad to treba da naučimo da radimo za sebe. Neće nas to učiniti oholima jer smo verovatno već previše na onoj drugoj strani, na strani samoproganjanja i samokažnjavanja.

Kada volimo sebe, kopaćemo po svojoj duši i tražiti razloge ljutnje, uzroke straha, obrasce ponašanja koji nas muče, uzroke slutnji koje ponekad osećamo. Hrabro ćemo, sami ili uz nečiju pomoć, pogledati u oči starim ranama i traumama, kako bismo shvatili da smo sada bezbedni i dovoljno odrasli da se sami postaramo za sebe.

Učićemo na svojim greškama kada volimo sebe. A pre svega imaćemo hrabrosti da sebi priznamo da smo greške pravili. Ustaćemo i popraviti sve što se popraviti može. Izviniti se iskreno. Iskupiti se. Nadoknaditi. Bićemo strpljivi sa tuđim osećanjima i prihvatiti da nam se možda ne može oprostiti. Naučiti lekciju i nikad više ne ponoviti. A greške koje ne možemo ispraviti, ako i takvih ima, naučićemo da oprostimo sebi.

Problem sa kojim mi se često ljudi javljaju na terapiju je nedostatak samopoštovanja. To je uzrok mnogih drugih briga i neuspeha. Ali svako poštovanje se zaslužuje, pa tako i samopoštovanje treba zaslužiti doslednim radom i svakodnevnim, malim odlukama da volimo sebe. Vremenom, vrlo brzo, preći će nam u naviku da dobro brinemo o sebi. Uskoro, kada nam poznanica koju ne volimo dođe nezvana na kafu, bez razmišljanja ćemo je, ljubazno, obavestiti da sada nije najbolje vreme i da ćemo se družiti neki drugi put. Vrlo brzo, svakodnevni izrazi ljubavi prema sebi će nam postati navika i nešto na šta nema potrebe sebe da podsećamo.

Share.

About Author

Comments are closed.