Zacenjivanje Kod Dece – Kako Reagovati

0

„Moja 16-mesečna ćerka skliznula je sa ljuljaške u parku i pala. Bila sam pored nje, ali nisam uspela da sprečim pad. Tata je panično dotrčao, a ona je počela da plače  i ostala je bez vazduha. Oči su joj se izokrenule, telo je postalo mlitavo i bila je u nesvesti. Za minut sve je bilo normalno, ona se ponašala kao da se ništa nije dogodilo, ali za nas roditelje to je bilo strašno iskustvo“.

Prvo zacenjivanje kod deteta (slično je i sa febrilnim konvulzijama) roditeljima izgleda zastrašujuće, boje se da će im dete umreti, ne znaju kako da mu pomognu. Zbog toga je korisno da se unapred upoznaju sa ovim problemom, da saznaju da zacenjivanje ne ugrožava život deteta, kako da reaguju za vreme i posle napada i šta da preduzmu da se napadi ne ponove.

Zacenjivanje, odnosno respiratorne afektivne krize su neepileptički napadi i isprovocirani su određenom situacijom koju dete doživljava kao stresnu. 

Zacenjivanje se javlja kod  5% zdrave dece , podjednako i kod devojčica i kod dečaka. Najčešće se javlja kod dece od 6 do 18 meseci i obično prestaje do 6.godine. Može se javljati od nekoliko puta dnevno do samo jednom godišnje. Tipični napad zacenjivanja traje između 10 i 20 sekundi. Dete plače, forsirano izdiše , prestaje da diše i ili poplavi (plavi-cijanotični napad) ili pobledi ( bledi napad). Napadi su epizodični, neplanirani , uvek u budnom stanju, isprovocirani nekim događajem. Deca koja doživljavaju napade zacenjivanja su zdrava deca!!!

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-1

Plavi – cijanotični – napad

Cijanotični napad može biti u sklopu napada besa ili pokušaja deteta da preuzme kontrolu nad situacijom. Može se javiti i kao reakcija na ljutnju ili osujećenost, neuspeh da istera po svome, iznenadni ili uznemirujući događaj, bol, strah ( npr. pri davanju vakcina ili injekcija).

U takvim situacijama dete počinje da snažno plače, forsirano izdiše-hiperventilira, prestaje da diše, ima izraz lica kao da plače ali bez zvuka; dete gubi svest, pomodri, ukoliko prestanak disanja traje duže od 10 sekundi mogu da se jave trzaji mišića ili ukočenost tela slični epileptičnom napadu. Nakon što dete izgubi svest prestaje grč mišića koji je izazvao prestanak disanja-apneu. Dete duboko udahne i unutar 30-60 s disanje se normalizuje, svest i normalna boja kože se vrate.

Većina dece se potpuno oporave za manje od jednog minuta od početka napada i vrate se normalnim aktivnostima. Neka deca plaču neko vreme posle toga, a druga  mogu zaspati.

Ako se napadi ponavljaju oni obično imaju iste karakteristike kod istog deteta.

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-2

Bledi napad

Nastaje obično kao odgovor na strah, bol , povredu – pogotovu na neočekivani udar u glavu. Nepredvidiv je. Desi se udarac, bol, dete pada, usporava se rad srce, dete je oznojeno, bledo. Za 30-60 sekundi potpuno se oporavlja.

Oko 20% dece koja imaju respiratorne afektivne krize imaju obe vrste napada,  u različito vreme.

Šta učiniti za vreme napada?

Ne postoje jedinstvene preporuke što je najbolje učiniti za vreme napada već je taj postupak  individualan za svako dete. Važno je da roditelji imaju na umu da su ovi napadi  bezopasni i da prestaju sami od sebe .

  • Korisno je pokušati prekinuti napad već u prvoj fazi skretanjem pažnje na neke druge sadržaje: neuobičajenim pokretima (ples, lagano duvanje u lice), muzikom, pljeskanjem, zvoncem.
  • Glavni rizik od povreda je povreda glave . Ukoliko vaše dete stoji na tvrdoj podlozi ili pored oštrih predmeta u trenutku početka napada priđite mu brzo i pomozite mu da legne na pod; proverite da nema hranu ili neki drugi predmet u ustima
  • Staviti mokru hladnu krpu na čelo deteta dok ne počne ponovo da diše.
  • Nemojte počinjati reanimaciju niti zvati hitnu pomoć – nije potrebno.
  • Nemojte ništa stavljati detu u usta jer se može ugušiti ili početi da povraća.
  • Nemojte drmusati dete ni ga polivati vodom.
  • Merite vreme od početka do kraja napada.

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-3

Šta učiniti posle napada?

  • kad se dete smiri, pristupiti mu i ponovno uspostaviti bliskost te mu dati do znanja da razumete da mu je teško
  • podstaknite dete da govori o svojim osećanjima, ako je zrelo za to i uvek pokažite razumevanje za njegova osećanja ma kakva ona bila
  • ako je dete imalo napad besa zato što je htelo da nešto bude po njegovom , posle napada ne dozvolite mu da istera svoje .
  • Posle napada nemojte ni grditi niti nagraditi dete za takvo ponašanje.

Imajte u vidu:

  • ispad besa težak i za dete koje je izbezumljeno i preplavljeno osećanjima koje ne može da kontrološe
  • pred detetom nije dobro pokazivati strah i nesigurnost; smirite se pre prilaska detetu; nemojte vikati na dete, roditelji to često rade zbog straha koji osećaju
  • setite  se da je to prolazna razvojna faza koju detetu možemo olakšati mirnim i brižnim pristupom

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-4

Kada se treba obratiti lekaru za pomoć?

  • Kada se prvi put desi napad zacenjivanja
  • Kada je dete mlađe od 6 meseci i kada se napad desi tokom hranjenja ili menjanja pelena
  • Kada dete ima prvi napad sa više od 4,5 godina
  • Kada napadi postanu učestaliji
  • Kada napadi postanu snažniji
  • Kada se model napada promeni
  • Kada su bledi napadi češći od cijanotičnih
  • Kada napad traje duže od jednog minuta sa grčenjem i opuštanjem tela.

Utiču li afektivne krize na mozak?

Mnogi roditelji se boje da će ostati trajne posledice na mozgu deteta pošto ostane bez vazduha i padne u nesvest. Do sada nisu opisane trajne posledice kod zdrave dece koja su imala epizode respiratornih afektivnih kriza.

Mozak nema zalihe energije pa je gubitak svesti u stanjima kada nakratko ostaje bez kiseonika obrambeni mehanizam mozga koji ‘gasi’ nepotrebne procese kako ne bi trošio energiju kad je nema dovoljno. Kod zdravog deteta povratak svesti usledi ubrzo kada energija za rad mozga (kiseonik i protok krvi) bude ponovno osigurana odnosno kada dete prodiše.

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-5

Postavljanje dijagnoze

Dijagnoza zacenjivanja se bazira na ličnoj anamnezi deteta i porodičnoj anamnezi kao i na kompletnom fizičkom i neurološkom pregledu kako bi se isključili mogući drugi uzroci napada.

Uzimanjem porodične anamneze može se isključiti postojanje neuroloških i psihijatrijskih poremećaja u porodici, a u 25% slučajeva dobija se podatak da su i roditelji imali slične napade u ranom detinjstvu. Lična anamneza deteta obuhvata  podatke o trudnoći, porođaju, ranom razvoju, mogućim bolestima i traumama.

Značajne su i informacije da li je bilo nekih promena u ponašanju deteta u poslednje vreme, da li je bilo promena u životu deteta , kao što su selidba, nova okolina,  razvod, da li su roditelji zabrinuti kako se drugi odnose prema detetu. Za postavljanje dijagnoze posebno su važni podaci o okolnostima u kojima je napad nastao, kako je dete izgledalo za vreme i posle napada, koliko je trajao.

Nadležni pedijatar iz primarne zdravstvene zaštite obično uputi dete užem specijalisti pedijatrijske neurologije na pregled i obradu, često na insistiranje roditelja. Roditelji često očekuju i EEG snimanje odnosno encefalografiju koju nije nužno snimati kada je anamneza očita, ali može biti korisno jer umiruje roditelje.

Osim krve slike da bi se utvrdilo da li dete ima anemiju ostale pretrage nije potrebno raditi nakon prvog pregleda deteta koje ima normalan EEG nalaz i jasnu kliničku sliku. Dobro je sprovesti edukaciju roditelja, a po potrebi i pregled i savet psihologa kod ponavljanih napada. Kod nejasnih događaja koji se učestalo ponavljaju dobro je napraviti produženo EEG snimanje u spavanju, te osnovne laboratorijske nalaze koji uključuju elektrolite, šećer u krvi, jetrene enzime, gvožđe itd.

Primećena je veza između sniženog nivoa gvožđa u krvi i respiratornih afektivnih kriza. Gvožđe je važan koenzim u mozgu i ubrzava mnoge važne reakcije u metaboličkim procesima u mozgu. Kod neke dece koja su imala snižene ili granične vrednosti gvožđa u krvi  došlo je do smanjivanja učestalosti pa čak i prestanaka napada nakon uvođenja terapije gvožđem tokom 2-3 meseca.

Povezanost s epilepsijom

Napadi u sklopu afektivnih respiratornih kriza su neepileptički i nisu pokazatelj epilepsije, već su posledica zbivanja uzrokovanih manjkom kiseonika i emocionalnom reakcijom. Afektivne respiratorne krize mnogo su češće od epilepsije u dece; zbog toga nije neobično čuti da je neko dete s epilepsijom imalo u djetinjstvu i afektivne respiratorne krize.

Pojedini epileptički napadi mogu delimično izgledati poput respiratornih kriza, ali ih prate odgovarajuće promene na EEG nalazu za vreme ili između samih napada. Događa se da detetu s afektivnim respiratornim krizama bude uvedena i antiepileptička terapija koja tada nije efikasna. Preispitivanjem dijagnoze i pažljivim uzimanjem anamnestičkih podataka farmakoterapija se prekida.

zacenjivanje-kod-dece-kako-reagovati-clanak-6

Šta posle prvog napada?

Većinu napada izazvanih padom ili iznenadnim strahom ne možemo sprečiti, niti možemo sprečiti napade gde je okidač bio bes.

Ipak, roditelji mogu da spreče ili zaustave napad ako reaguju na pravi način. Napad se može prekinuti u prvoj fazi, ako se detetu odvuče pažnja i skrene s puta plakanja bez udisaja. Kažite svom detetu da dođe do vas po zagrljaj ili mu skrenite pažnju nečim zanimljivim: neuobičajenim pokretima (ples, lagano duvanje u lice), muzikom, pljeskanjem, zvoncem – zavisno od uzrasta deteta.Pitajte ga da li želi da pije sok.

Neki stručnjaci preporučuju roditeljima da ignorišu sam događaj, da zadrže mirnoću uz diskretno praćenje stanja deteta i samog toka zbivanja što kod neke dece takođe uspešno smiri napad i prevenira ponavljanje. Roditelji će vremenom naučiti koja od ovih mera je uspešna kod njihovog deteta. 

Važno je da roditelj smireno reaguje i da veruje da se napadi mogu sprečiti isključivo samouverenim i sigurnim pristupom.  Ubrzo, kada se pokažu rezultati (uspešno prekidanje napada, smanjenje učestalosti itd.), roditelji postaju smireniji; odsustvo jakih emocija u tim kritičnim trenucima u potpunosti prekida pojavu novih napada.

Stresne situacije koje utiču na mogućnost pojave respiratornih afektivnih kriza su: promena reda u kući na koji je dete naviklo, emocionalna napetost među odraslim članovima porodice i neusklađenost njihovih stavova u vaspitanju koja zbunjuje i frustrira dete. Uskraćivanje ostvarivanja detetovih planova uz postavljanje dodatnih zahteva kada je dete već u određenoj aktivnosti također može provocirati napad.

  • Obezbedite detetu ujednačeni dnevni ritam (obroci, odmor i spavanje).
  • Ohrabrite dete da emocije izrazi rečima.
  • Pružite detetu dovoljno pažnje i aktivnosti, uz igre i igračke koje odgovaraju njegovom uzrastu
  • Postavite razumna ograničenja i dajte mu mogućnost izbora
  • Pripremite ga na promene koje se očekuju u porodici
  • Detetu su potrebne pohvale, ohrabrivanje i pomoć

Ukoliko vaše dete ima napade svaki dan , vrlo je verovatno naučilo da samo izaziva napade. Ovome doprinosi ponašanje roditelja koji trče da podignu svoje dete svaki put kada zaplače ili koji dopuštaju da dete istera po svom čim napad prođe. Afektivne respiratorne krize obično se javljaju u prisustvu jednog od roditelja (i to najčešće majke, koja jače reaguje  i pokazuje strah i nesigurnost). Izbegavajte ovakve reakcije.

U komunikaciji sa detetom treba mu upućivati jasne poruke koje će dete razumeti. Dobro je postaviti jasne granice i biti dosledan u odlukama, ne zbunjivati dete suprotnim očekivanjima i zahtevima. Dete mora imati dovoljno pažnje i ljubavi.

Ako mu dajemo ograničenja u ponašanju i aktivnostima, neka ona budu razumna i logična. Ako od deteta nešto tražimo ili ga u nečemu ograničavamo, potrebno je da mu damo i mogućnost izbora i nekada treba da se nađemo ”na pola puta” pružajući šansu za obostrani kompromis. Ako u nečemu nije dovoljno uspešno, treba ga hrabriti i pomoći mu.

Najvažnije je staviti na znanje da je naša ljubav bezuslovna – čak i onda kada je nevaljalo.

To nikako ne znači da ljubav treba dokazivati obećanjima, poklonima i popuštanjem onda kad dobije napad besa zato što mu je nešto zabranjeno. To bi bilo potkupljivanje i samo bi produbilo problem kod afektivnog zacenjivanja. To znači da posle napada zacenjivanja treba dete zagrliti i maziti, i reći mu da ga volimo. Ne smemo nakon respiratornih afektivnih kriza dete kažnjavati, jer kazna dalje izaziva njegovu nesigurnost.

Posle prvog napada zacenjivanja roditelji su često uplašeni celim zbivanjem i postaju nesigurni. Strah koji su proživeli za život i zdravlje deteta  u roditeljima stvara želju da popuštaju detetu samo da opet ne dožive sličnu situaciju; obično se respiratorne afektivne krize događaju pred istim roditeljem i to onim nesigurnijim ili onim koji pokazuje više emocija.

Roditelji treba da razumeju da njihovo dete sazreva, postaje svesno sebe i svoje volje, počinje da izražava svoje zahteve i ima neiscrpnu energiju koja se može pretvoriti i u bes. Dete treba podržati u učenju postavljanja i ispunjenja svojih ciljeva, ali mu ne dozvoliti da ispadima u ponašanju postiže svoje ciljeve.

Deca prerastu ovakvo ponašanje do šeste godine.Treba biti strpljiv i smiren roditelj i iz ovih neprijatnih faza odrastanja izaći srećan što gajite  temperamentno dete jake ličnosti.

Share.

About Author

Comments are closed.