Dečiji rođendani koji se pamte… Svi žele da organizuju za svoje dete, baš takav rođendan. Ali dečiji rođendani izazivaju stalnu dilemu. Gde slaviti rođendan i kako organizovati, da roditelj prođe jeftinije i sa manje štete/čišćenja, pranja, pripremanja?
Šta deci pruža kućna zabava, kako im pomaže u socijalizaciji i razvoju?
Roditelji se najčišće odlučuju za igraonice a kasnije bioskop ili igraonice za stariju decu u tržnim centrima, jer se na taj način čini najlakši. Učestvuje se najviše novčano, ali bez dodatne organizacije koja bi bila neophodna, ako se rođendan slavi kod kuće i još uz dilemu da deci ne bude dosadno.
Kućna zabava ili igraonica?
Kako su se ranije slavili rođendani i da li je ovaj izbor ono što najviše pomaže socijalizaciji kod dece i povezivanju jer rođendani na kraju krajeva i imaju tu ulogu, da se deca povežu sa vršnjacima u toj nikad ne dovršenoj igri.
Igraonica je često prvi predlog zato što se isključuje mogućnost: štete u stanu, prethodnog pripremanja, ribanja. U igraonicama je sve prilagođeno i ne postoji opasnost od povrede i neplanirane štete, nema bojazni da li će sve proteći kako treba jer se u igraonici nalaze dobro obučeni animatori koji će voditi decu i učiniti rođendan zabavnim, roditelji dobijaju vreme za sebe, da se odmore, ispričaju… Bioskop je isto odlična i sigurna zabava. Deca gledaju film a onda idu negde na “klopu”, ispunjeno vreme i sigurna zabava.
Koliko zaista ostaje vremena za zajedničku igru, za upoznavanje, razmenu emocija, zajednička iskustva što je to što razvija socijalizaciju kod dece u takvom ambijetu? Da li su deca usmerena samo na sebe, u želji da se što bolje zabave?
Rođendani koji se pamte
Okupljanja dece su, pre pojave tableta, telefona i igrica bila svuda: u parku, na ulici, za rođendane i to su bili momenti beskrajne igre, radosti, razmene ideja, smeha. Deca su morala biti kreativna da bi dobila pažnju drugih i ostavila utisak. Igre koje zahtevaju stalnu uključenost i interakciju sa drugom decom podstiču važne socijalne veštine, umeće vođenja, deljenja, posmatranja neverbalne komunikacije drugih zaključivanja a sve to utiče na razvoj socijalnih veština koje su neophodne da dete uspe u životu, da može da se nametne drugima, povede a i da ume da prati druge, da podnosi poraz, da čestita pobedniku, pobedi, da nauči da žonglira u tom divnom socijalnom plesu u kome će plesati ostatak svog života svakodnevno.
Igre i druženja koja se pamte, socijalizuju i stimulišu!
Igre koje su decu učile da plešu u tom divnom socijalnom plesu su: papir kamen makaze, muzičke stolice, šuge, ledeni čika, žmurke, ćorava baka, šarena jaja, lastiš, školice, arjačkinje barjačkinje, klikeri, gluvi telefoni, trule kobile… Te svima nama dobro poznate igre utiču i na razvoj fine motorike, krupne motorike, mišljenja, zaključivanja, predviđanja i reagovanja u skladu sa situacijom bez negodovanja sa sposobnošću samoregulacije svojih emocija. One ne zahtevaju bioskop gde svako gleda za sebe, igaonicu gde deca jure za svojom zabavom a nakon toga ih vodi odrasla osoba, zabavlja.
Dete kao kreativni organizator!
Kada deca sama organizuju zabavu i osmisle igru u kojoj učestvuju tada im raste samopuzdanje i potvrđuju sebe svaki put u sasvim novim okolnostima a to samopotvrđivanje ih čini odraslim ljudima spremnim na nove izazove.
Ne mislim da su igraonice i bioskop krivci za to što se deca sve manje druže i ne umeju da plešu u socijalnom plesu, već mislim da mi kao roditelji moramo pustiti decu da budu kreativna i od onoga gde jesu, sa onim što imaju, naprave nešto novo i tako uče da pomeraju svoje granice poštujući drugog na tom putu. Na taj način oni uče modele komunikacije u raznim situacijama saznaju putno toga o sebi i dobijaju veštine koje će im pomoći u životu.
