Razmislite, da li želite poslušno dete ili dete koje razume? Mnogi roditelji sanjaju o detetu koje sluša. Ne pravi probleme. Ne raspravlja. Ne postavlja pitanja. Radi tačno ono što mu se kaže.
Takvo dete deluje lako za vaspitavanje. Roditelj se oseća uspešno. Okolina ga hvali. Kažu: „Vidi kako je lepo vaspitano.“ Ali poslušno dete nije isto što i dete koje razume.
Poslušno dete ili dete koje razume
Postoji velika razlika između slušanja iz straha i slušanja iz poverenja. Strah stvara tišinu. Poverenje stvara razgovor.
Roditelji često očekuju bezuslovnu poslušnost. Ne prave pauzu. Ne objašnjavaju. Ne pitaju dete šta ono misli. Traže da se „ne raspravlja“. Time gase iskru radoznalosti i unutrašnje logike. Danas živimo u svetu koji traži misleće ljude. Ljudima koji slepo slušaju lako se upravlja. Ljudima koji razumeju teško se manipuliše.
Slušati ne znači ćutati
Kaže se da samo dete koje sluša može da postane bolje od svojih roditelja. Ali „slušati“ ne znači ćutati. Slušati znači čuti šta drugi govori. Obraditi tu informaciju. Razmisliti. Postaviti pitanje. I dati svoj odgovor.
Roditelj koji stalno naređuje ne gradi odnos već sistem kontrole. Kontrola ne razvija svest. Kontrola razvija prikrivenu pobunu.
Deca poslušno klimaju glavom. A u sebi misle svoje. Postoji trenutak kada dete prestaje da deli svoje misli. To se dešava kada shvati da je svaki pokušaj razgovora dočekan kaznom ili podsmehom. Tada dete ne postaje mirno. Postaje nevidljivo. Roditelj možda misli da je dobio poslušno dete. Ali zapravo je izgubio priliku da ga zaista upozna.
Detetu je potrebna jasnoća i uvažavanje
Ako želimo da naše dete jednog dana donosi zrele odluke, moramo da mu omogućimo da vežba. Vežbanje počinje u detinjstvu. U trenutku kada roditelj umesto: „Ne zanima me, radi kako sam rekao“, kaže: „Hajde da vidimo zašto tako misliš.“ Detetu nije potrebna sloboda bez granica. Detetu je potrebna jasnoća i uvažavanje. Granica bez uvažavanja postaje batina. Uvažavanje bez granice postaje haos.
Čuj me, kao što ja želim da čujem tebe
Roditeljsko „slušaj me“ ne sme da znači „prestani da postojiš“. Treba da znači „čuj me, kao što ja želim da čujem tebe“. Deca koja su slušana razvijaju unutrašnji kompas. Znaju šta osećaju. Znaju šta misle. I kada odrastu, znaju da kažu „da“, ali i „ne“. To su deca koje nećete morati da kontrolišete zauvek.
Roditelji često strahuju od rasprave. Misle da rasprava znači nepoštovanje. Ali rasprava može da bude znak živog uma. Um koji pita je um koji se razvija. Naravno, dete ne može uvek da bude u pravu. I ne treba. Ali dete može uvek da bude saslušano.
Da li birate autoritet ili uticaj
Kada roditelj pokaže da ga zanima šta dete misli, ne gubi autoritet. Naprotiv, dobija uticaj. Uticaj ne dolazi iz straha. Dolazi iz odnosa. Odnos se ne stvara ćutanjem. Odnos se stvara dijalogom, pitanjem, strpljenjem. Ponekad i tišinom koja nije kazna, već prostor za razmišljanje.
Ako želimo da naša deca budu bolja od nas, prvo moramo da ih naučimo da nas čuju. A da bi mogla da nas čuju, moraju prvo da nauče da govore. Da pitaju. Da sumnjaju. Da misle sopstvenom glavom. Tada se ne rađa poslušnost. Rađa se odgovornost.
