Mašta Kao Važan deo Psihološkog Imuniteta Deteta – Trudnoća i Zdravlje

0

Mašta je, neophodna detetu da opstane, toliko je značajna. Mašta je deo i psihološkog imuniteta, i to kakav! Deca se od mnogih fizičkih bolesti često oporavljaju brže od odraslih, i prežive teže fizičke traume, jer imaju maštu…

Nedovoljno maštamo?

Ako bih trebala da izdvojim jednu sposobnost našeg mozga koja je najvažnija za psihološku otpornost, za oporavak i za rast i napredak, onda bi to zasigurno bila mašta.

Mašta nam daje mogućnost da svet vidimo na različite načine i da shvatimo da ne postoji nešto što je „stvarnost“ i nešto što je „mašta“ kao dve zasebne pojave. Ne postoji stvarnost bez onoga ko je doživljava, gleda, oseća, svedoči. A svako tu stvarnost doživljava drugačije, shodno kapacitetima svoje mašte. Naposletku, i potpuno izmaštan događaj je stvaran u nekom obliku – postoji, ako ništa drugo, u umu tog ko ga je izmaštao. A to je takođe jedan oblik stvarnosti. Nažalost, ova veština naše psihe se prečesto shvata olako, kao simpatičan nusprodukt mnogo cenjenije sposobnosti logičkog razmišljanja i zaključivanja.

Uverena sam da je mašta svojevrstan deo našeg imuniteta, fizičkog i psihološkog. Mnogo je primera ljudi kojima je vizualizacija pomogla da se oporave brže, a relaksacija uma maštom pomogla da svoje telo dovedu u stanje gde imunitet može da deluje (jer kad je telo pod stresom, imuni odgovor je mnogo slabiji ili čak zablokiran).

1m
Deca i mašta

Mašta je deo i psihološkog imuniteta, i to kakav! Postoji bezbroj izveštaja o deci koja su maštom uspevala da prežive teška odrastanja i traumatične događaje. Neka krajnje rezilijentna, psihološki otporna deca, koja su odrastala nemajući nijednu osobu na njihovoj strani (a to se u psihologiji traume smatra uslovom da bi dete preživelo psihološki neoštećeno – da u svakom periodu odrastanja ima bar jednu osobu koja ga voli) su uspevala u svojoj mašti da stvore tu jednu osobu.

Istraživači su primetili pojavu koju su nazvali „efekat siročeta“. Naime, većina ostvarenih kreativnih ljudi (slikara, muzičara, a pogotovo pisaca) odrastala je bez jednog ili čak oba roditelja. Oni su, čini se, rano naučili da koriste maštu.

Deca maštom uspevaju da shvate dešavanja oko sebe i da nadomeste sve ono što im je još nepoznato, nejasno, gde uzrok i posledicu još ne vide na način na koji to odrasli čine. Nažalost, kako odrastaju, sve je više objašnjenja koja usvajaju kao jedina tačna i naučna, a maštu sve više zapuštaju. Kod odraslih ljudi mašta je toliko zapuštena da je većina ljudi čak više ne koristi ni u dokolici, da sebe zabavi. (Tačnije, većina odraslih ljudi u dokolici zloupotrebljava svoju maštu da sebe muči brigama o nekakvim nedaćama koje se mogu u budućnosti dogoditi ili kako su se mogle izbeći u prošlosti, a nisu).

2m
Deca koriste igru (koja nije ništa drugo do materijalizovana mašta) da bi sebe zabavila, ali i da bi razumela dešavanja oko sebe i sebe izlečila. Kad su nesrećna, neka deca zamišljaju da su usvojena i da ih njihovi pravi roditelji negde sad traže. Ili zamišljaju da imaju starijeg brata zaštitnika i tako dalje. Nažalost, odrasli ljudi kada čuju decu kako pričaju takve priče, često ih proglase malim lažljivcima i zahtevaju da prestanu sa tim, ne shvatajući psihološku potrebu koja se iza takvih priča nalazi.

3m
Deca lutkama odigravaju porodičnu dramu. Jedna lutka predstavlja mamu, druga tatu, i dete odigrava scenu svađe koju je čulo. Dete kroz tu igru traži način da sebi pomogne. Traži drugačiji kraj. Neka deca, starija, pišu priče. Neka deca se igraju radio emisija i govore o sebi u „studiju“.

Na terapiji, psihoterapeut ima priliku da detetu pomogne da zaleči neku svoju ranu kroz igru. Recimo, terapeut ohrabri dete da u svađu „mame“ i „tate“ uvede još neku lutku, koja će ih pomiriti, ili lutku koja predstavlja deku koji će reći da prestanu da se svađaju jer njegovo unuče pati zbog toga. Ili će dete želeti da uvede u priču dobru vilu koja će baciti čini na mamu i tatu i pomiriti ih. Starija deca mogu da pišu priče o onome kroz šta su prošli, ali da priče imaju srećan kraj.

4m

Kada terapeut radi sa decom, važno je da ima igračke, lutke i predmete koji su što neutralnijeg oblika kako bi deca mogla da isprojektuju, pripišu tom predmetu onu ulogu koju žele. Naravno, važno je da postoje lutke devojčice i lutke dečaci, lutke koje izgledaju kao zaštitnici (superheroji, vile itd) i one koje izgledaju kao progonioci (životinje zluradog izraza lica, veštice i slično) kako bi se detetu pomoglo u projekciji. Ali lutke ne treba da budu previše složene i da imaju suviše detalja jer treba da se ostavi prostor da dete svojom maštom vidi u njima ono što mu je potrebno.

Igračke

Isto pravilo bi moglo da važi i kod kupovine igračaka deci, ako želimo da im sačuvamo njihovu rođenjem datu maštu. Igračke bi trebalo da budu što jednostavnije. Poznato je svakom roditelju da se mala deca najradije igraju kartonskim kutijama, bebe šarenim šuškavim kesama i slično. Od kartona dete napravi svemirski brod, od ćebeta šator, od stiropora pušku, od šapurika čardak, od plastičnog tanjira daire… Što je predmet neprecizniji, nekonkretniji, to će mu dete lakše samo naći svrhu koja mu za tu igru treba. „Fensi“, skupe igračke na dugmiće uglavnom imaju samo jedan način primene i ne ostavljaju detetu prostora za maštu. Njegov mozak je pasivno zabavljen tim predmetom i nema potrebu da pokreće maštu. Drastičan primer igračaka koje ulenjuju dečiji mozak jesu igračke sa ekranom, igrice na mobilnim telefonima, crtani filmovi za decu i slično. Tu je mozak apsolutno pasivan i prima već gotov, kompletan sadržaj.

5m

Sjajno mestašce za maštanje!

Podržite dečiju maštu

Odrasli obeshrabruju decu u maštanju kada im se rugaju zbog njihovih maštanja, ignorišu njihove pozive da im se priključe u igri, ili im pak preterano struktuiraju igru i slobodno vreme. (Naime, kada se odrasli priključi dečijoj igri, važno je da zna da će dete pratiti njegova pravila ako ih postavi. Dakle, odrasli treba da se drži pravila deteta u igri i ne predlaže svoja. Osim toga, detetova igra treba da bude neometana, samo njegova. Ona nije prostor gde roditelj treba da uvodi „lekcije“, „životne vrednosti“ i slično. Dečija igra nije prostor za roditeljevanje i vaspitavanje.

Mašta je, dakle, neophodna detetu da opstane, toliko je značajna. Njome sebe lečimo, ojačavamo samopouzdanje, bodrimo sebe, uspavljujemo i umirujemo, rešavamo dosadu, ublažavamo fizičku i psihičku bol, osnažujemo odnose sa drugim ljudima, podstičemo kreativnost i još mnogo toga. Najveća tragedija je kada odrasli ljudi zapuste svoju maštu i time ostanu bez važne psihičke alatke kojom sebi mogu da ulepšaju svet.

Share.

About Author

Comments are closed.