Decu treba pustiti da se raduju životu i slobodno samoostvaruju. Deca svoj život vrednuju bezuslovno. Nametnutim obrascima i vrednostima, roditelji prave mnogostruke probleme detetu…
Deca svoj život vrednuju bezuslovno a roditelji mogu praviti probleme svojim sistemom vrednosti?
Svaki roditelj će reći da želi da njegovo dete u životu bude srećno. Da mu nije važno čime se bavi. Ali mnogi roditelji kao da ne veruju zaista u to što kažu, pa vaspitajem deci kradu njihovu prirodnu sposobnost da se spontano raduju. Ne govorim o onim situacijama kada roditelji ne udovoljavaju svakom detetovom hiru i time mu uskraćuju kratkotrajna, površna zadovoljstva. Govorim o mnogo ozbiljnijim zabranama na radost.
Na primer, roditelji uče decu da si vredan ako se baviš ovim zanimanjem, ali nisi vredan ako se baviš onim. Oni ih tome uče tako što se u nekoj konfliktnoj situaciji obraćaju sa omalovažavanjem, recimo, radniku na kasi ili medicinskoj sestri, a u istoj situaciji lekaru bi se obratili snishodljivo i poltronski, ili sa istinskim uvažavanjem. Devojčica uči, na primer, da imati i porodicu i karijeru nije samo stvar ličnog izbora, nego neophodnost ako želi da sebe vidi kao uspešnu. Ako je uspešna na poslu, ali se nije ostvarila kao majka, ona se tada može osećati kao nepotpuna žena i biće nesrećna. Ako se ostvarila kao majka, ali ne radi uspešno neki posao koji voli, tada može da se oseća ogorčeno.
Roditeljska zabrana na radost?
Šta je najvažnije? Ako roditelji uče dete da je na kraju najvažnije da li ti se to što radiš isplati u materijalnom smislu ili ne, dete neće biti srećno. Ono će naučiti da zarađuje novac, naučiće da ne veruje, da ne bude naivno, da se „snađe“, ali će za njega neke od najlepših stvari na ovom svetu izgubiti vrednost. Ono neće videti u čemu je smisao prijateljstva, ako ti to prijateljstvo ne može biti ni od kakve koristi; u čemu je smisao poverenja bez proveravanja; ili godišnjeg odmora ako ne obiđeš što više destinacija i ne naučiš što više; u čemu je smisao trčanja ako ne brojiš kilometre i nećeš da budeš sve bolji; u čemu je smisao igrati se sa malim detetom ako to dete nije tvoje; u čemu je smisao pričati sa saputnikom u vozu koga više nikada nećeš sresti; u čemu je smisao maštati, ako ne maštaš o nečemu ostvarivom; u čemu je smisao slikanja, pevanja, igranja, ako to ne radiš „dobro“…
Kako deca uče da je u životu važno da budu lepa?
Odrasli neće nikad reći da se različito ponašaju prema deci u odnosu na to koliko su lepa. Neće reći da su ljubaznija prema maloj Maji nego prema maloj Jovani jer Maja ima plave loknice i izgleda kao sa reklame, a Jovana ne. Neće tako reći, nego će više verovati Maji na reč u svađi. Više će pričati sa Majom. Više će joj tepati. Pomaziće je u prolazu po glavi češće nego Jovanu. Maja će postajati sve ljupkije dete jer je Majin svet topao i divan, a Jovana će postajati sve agresivnija jer ona živi u surovijem svetu. I razlika između njih dve će se sada videti i u karakterima. Pa će sad odrasli moći da kažu da više vole malu Maju jer Maja je umiljata, a Jovana je bezobrazna. Tako deca uče da je u životu važno da budu lepa. Ako nisu lepa, da ne mogu da budu srećna.
Sve je u redu ali ne i da ne voliš sebe!
Svako od nas je u ranom detinjstvu naučio pod kojim uslovima je jedino vredno da živimo i šta treba da ispunimo da bismo mogli sebe da volimo. Najsrećnije i najzdravije odrastanje imaju ona deca koju su roditelji naučili da su ti uslovi veoma široki, da treba da vole sebe i ako ne završe fakultet i ako ne završe srednju školu, i ako ne završe nikakvu školu. Ako ne završe školu, u redu je da budu ljuta na sebe, ali ne da ne vole sebe. Da je njihov život vredan i ako imaju novca i ako nemaju, i ako su savršenog zdravlja, i ako su ostali bez vida ili noge.
Pogrešna motivacija roditelja
Ali mnogi roditelji misle da će deca, ako veruju da su vredna po svaku cenu, prestati da se trude, pa onda manipulišu strahom da bi ih motivisala. Tako deca odrastaju u ljude koji veruju da nisu dovoljno vredna jer nisu završila tu i tu školu, jer su se razvela ili nisu ni bila u braku itd.
Ponovljeni obrazac
Roditelji koji detetu zabranjuju spontanu radost su i sami najčešće živeli sa takvim roditeljima. Oni tako uče decu jer su i njih njihovi roditelji tako učili. Oni misle da su ih te lekcije ojačale, da su danas to što jesu zahvaljujući takvom vaspitanju. Mi ponekad tako razmišljamo o svom odrastanju, ma koliko tmurno i surovo ono bilo. Verujemo da smo zbog takvog odrastanja očvrsnuli i želimo da i naša deca budu jednako jaka. Osim toga, trudimo se, nesvesno, da svoje žrtve i propuste u životu opravdamo, da kažemo da je bilo vredno tako.
A decu treba učiti radosti života jer radost je mnogo važnija od bilo koje diplome. U stvari, ne moramo ih ni učiti tome, ona to sama jako dobro znaju. Ne moramo gurati moralne i životne lekcije u sve. Ne mora dete znati, dok sluša ptice u šumi i uživa u njihovom zvuku, koja to tačno ptica peva. Kako je jedan pametan čovek rekao, jednom kad nauči koji je zvuk slavuja, a koji ševe, više ih nikada neće slušati istim uhom.
