Roditelji ne moraju da budu savršeni da bi se njihova deca osećala dobro. Mislim, da tu činjenicu zaboravljamo. Nikada DO SADA roditelji nisu imali više informacija o roditeljstvu. Jer čitamo knjige, slušamo podkaste, pratimo terapeute na društvenim mrežama, pazimo kako pričamo, kako postavljamo granice, kako reagujemo na emocije, da li smo dovoljno prisutni, da li smo nešto pogrešno rekli… I uporno analiziramo sopstveno detinjstvo da ne bismo ponovili greške svojih roditelja. I zato, skidam kapu današnjim roditeljima i ovom vremenu.
Roditelji ne moraju da budu savršeni
Ali mislim da smo od roditeljstva polako napravili projekat u kojem je cilj da roditelj nipošto ne napravi grešku. Možda rušim Sneška, ali takvo roditeljstvo ne postoji.
Jer, podići ćete nekada ton. Bićete nervozni kada nije dete krivo. Nećete svaki put prepoznati njegovu emociju. Nekada ćete pogledati telefon dok vam nešto priča. Donećete pogrešnu odluku. Bićete nepravedni. Nekada ćete ga povrediti čak i sa najboljom namerom. Ali verujte, Vaše dete i dalje može da bude dobro.
Dovoljno dobra majka
Pre više od pola veka pedijatar i psihoanalitičar Donald Winnicott uveo je jednu meni fenomenalnu ideju – „dovoljno dobra majka“. Ne savršena. Dovoljno dobra.
Jer detetu nije potreban roditelj koji će ukloniti svaku frustraciju iz njegovog života. Potreban mu je dovoljno siguran odnos u kojem će postepeno naučiti da svet neće uvek da ga tretira baš kako ono želi. Danas smo tu ideju okrenuli naglavačke.
Preispitivanje savremenog roditelja
Roditelj više ne pita samo: „Da li je moje dete dobro?“ Nego: „Da li sam ga ovim traumatizovao?“
Rekao sam mu ne, jesam li prestrog? Zaplakalo je kada sam otišao, pravim li mu separacionu traumu? Naljutio sam se, hoće li ovo pamtiti? Nisam stigao na trening, kakvu sam mu poruku poslao?
I toliko pokušavamo da deci obezbedimo savršeno detinjstvo da im ponekad ne dozvoljavamo da dožive stvarno detinjstvo.
Da budu razočarana. Da izgube. Da čekaju. Da im bude dosadno. Da čuju „ne“. Da mama nekada nema vremena. Da tata nekada pogreši. Da shvate da ih neko može voleti i kada nije savršen prema njima.
Jer, dete ce ziveti zivot medju ljudima, a ne medju savrsenim ljudima
Među ljudima koji kasne, greše, nerviraju se, zaboravljaju, razočaravaju i cesto kažu pogrešne stvari.
Detetu treba iskustvo da se stvari mogu popravljati
Detetu treba dati iskustvo da se stvari mogu popravljati. Da roditelj ume da dođe i kaže: „Izvini. Pogrešio sam.“ Da svađa ne znači kraj ljubavi. Da razočaranje ne znači napuštanje.
Da neko može da pogreši prema tebi, popravi ono što može i ostane tu.
Zato prestanite da pokušavate da budete savršeni roditelji. Budite prisutni. Volite ih. Postavljajte granice. Pogrešite. Izvinite se. Popravite. Zagrlite.
Detetu ne treba roditelj zbog kojeg nikada neće otići na psihoterapiju, detetu treba roditelj zbog kojeg će jednog dana znati da nijedan čovek ne mora biti savršen da bi bio vredan ljubavi.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @dr_marko_jovasevic
