Manje zabrana je više samopoštovanja kod deteta

Manje zabrana je više samopoštovanja a zbog prevelike brige, pojedini roditelji izdaju previše zabrana. Tako se dete sprečava u „otkrivanju sveta“ i urušava mu se  samopouzdanje…

Roditelji ponekad detetu, iz najbolje namere, iz straha da se dete ozbiljno ne povredi, zabranjuju previše. Na primer, „ne smeš nikad ulaziti u kuhinju“, kako bi sprečili da se dete opeče, poseče, ubode ili slično. Ili mu zabrane da prilazi igde ni blizu vatre, vode, puta i drugih potencijalno opasnih situacija.

Može li dete da razume zabranu – manje zabrana više samopoštovanja?

Problem je u tome što dete ne zna šta konkretno predstavlja opasnost u tim situacijama i počinje da ih se plaši i da ih izbegava u potpunosti. Ono donosi neki svoj zaključak šta je u tome opasnost, koji je najčešće pogrešan i daleko od realnosti. Ako mu se potencijalno opasne stvari brane u potpunosti, dete upravo zbog takvih ekstremnih zabrana  može doći u opasnost. Prvi problem je taj što dete ostaje potpuno nevešto u tim situacijama i upravo zato može da se povredi. Drugi je to što je nekoj deci privlačno upravo ono što im branimo, naročito ako im branimo nerazumno mnogo, tako da oni ne shvataju naše razloge ili se prosto ne slažu sa njima.

Šta dete zna?

Dete zna da nije prirodno rođeno nevešto i da ume i treba da nauči. Ono takođe vidi da je nekoj drugoj deci to isto ponašanje dozvoljeno. Detetovo zdravo samopoštovanje ga tera da se i samo oproba u tome.  Ako ga odrasli nisu naučili kako, ako su mu, pored toga, nenamerno između redova poslali poruku da je nevešto/nespretno, i da će se povrediti, veća je verovatnoća da će se zaista povrediti i početi plašiti još više.

Šta roditelji očekuju?

S druge strane, odrasli nekada očekuju od deteta mnogo više nego što je to primereno njegovom uzrastu. Ovde ne mislim toliko na fizički neprimerene poslove, koliko na psihološki neprimerene. Na primer, kada se od šestogodišnjeg deteta očekuje da pazi na mlađeg brata ili sestru.

Koja obaveza nije primerena za dete?

Mala deca ne smeju biti zadužena da čuvaju drugu malu decu. Dete to ne može da radi. Ono nema mentalne kapacitete da pazi na malo dete. Ono nema sve one sposobnosti koje imaju odrasli ljudi: da može da predvidi buduće poteze deteta, da može da razume šta je u nekoj neželjenoj situaciji, ukoliko do nje dođe (na primer mlađi brat ili sestra se povrede) bila njegova odgovornost, da zna šta treba da radi u nekoj iznenadnoj situaciji.

Kako dete razmišlja?

Dečiji pogled na svet je takav da ona svoju moć uveliko precenjuju i veruju da čitav svet ima veze sa njima i postoji u relaciji sa njima. Zato deca, na primer, kada prepričavaju neki događaj izgovaraju rečenice kao što su: „I onda sam sreo njega i on mi je to rekao“, kao da sagovornik zna ko je „on“ i šta je „to“ rekao. Dete jednim delom veruje da svi ljudi oko njega imaju isto iskustvo kao i ono. Iz istog razloga deca veruju da ako zažmure, svet nestaje i vraća se kada otvore oči. Kada se igraju žmurke, mala deca umeju da stanu na sred sobe i čvrsto zatvore oči i veruju da ih tragač ne vidi. Upravo zato deca veruju da su za sve loše stvari ona kriva. Mama i tata se razvode jer sam ja bio nevaljao i slično. Osim toga, dete je nesposobno fizički za ono što podrazumeva čuvanje malog deteta.

Svakodnevne veštine koje mala deca, prema Montesori metodu, mogu da rade u zavisnosti od uzrasta

• Dete starosti od godinu do godinu i po bi trebalo da može:

Da odnese tanjir u kuhinju, da pije iz čaše (sipati manju količinu tečnosti da bi se izbeglo prosipanje), da stavi prljav veš u korpu, da izuje svoje čarape, da se obuče uz nečiju pomoć, opere zube uz nečiju pomoć, da se očešlja samostalno, opere ruke i i slično.

• Dete starosti od godinu i po do tri godine:

Da oljušti bananu ili mandarinu, da opere voće, postavi sto, skloni tanjire sa stola, da pomogne da se promeni posteljina, da samo odabere odeću, da zalije cveće, nosi svoju torbu, obriše prašinu, napuni i isprazni veš mašinu i slično.

• Od tri do četiri godine dete bi trebalo da:

Samostalno hrani kućne ljubimce, koristi toalet samostalno, da se obriše nakon upotrebe toaleta uz nečiju pomoć, da složi odeću i čarape, obuče se bez pomoći, namesti krevet i slično.