Postavlja se pitanje – zašto moderna deca gube maštu? Šta o tome kaže nauka, obzirom da je ova tvrdnja dokazana. I, postoji li način, kako deci vratiti moć mašte?
Kada se vratimo u naše detinjstvo, setićemo se da nam je običan štap bio čarobni štapic, a jedno staro ćebe preko dve stolice, čitav dvorac. Danas, dečije sobe sijaju od skupe plastike, svetala i ekrana, a roditelji nikad više ne troše na igračke. Pa ipak, uprkos tom izobilju, najčešća rečenica koju čujemo jeste: „Meni je dosadno, ja ne znam šta da se igram.“
Zašto deca gube maštu?
Živimo u vremenu hiperstimulacije. Kada igračka sama peva, priča, hoda i svetli, ona detetu servira gotovu priču. Dete tu nema šta da mašta. Ono postaje samo pasivni posmatrač. Mašta pati onda kada joj se ne ostavi prostor da se sama aktivira.
Šta kaže nauka?
Gubitak mašte je i naučno dokazan. Čuvena istraživanja (poput Torensovog testa kreativnosti) pokazuju da je nivo kreativnog mišljenja kod dece u stalnom padu od devedesetih godina prošlog veka.
Neuroplasičnost mozga nam objašnjava zašto se to dešava. Dečiji mozak se razvija kroz upotrebu. Ono što se koristi – jača, ono što se zapostavlja – slabi. Kada dete provodi vreme u igri koja zahteva mentalni napor (na primer, kada od kocki pokušava da napravi zoološki vrt), u mozgu se formiraju jake sinapse u prefrontalnom korteksu, delu zaduženom za planiranje, rešavanje problema i kreativnost. Sa druge strane, kada je detetu ponuđen gotov digitalni ili plastični proizvod, mozak prima ogromne količine dopamina (hormona zadovoljstva) bez ikakvog truda. Vremenom, mozak postaje lenj. On gubi sposobnost da sam stvara slike i priče jer je navikao da ih dobija gotove spolja.
Previše organizovanog vremena ubija dečiju autonomiju
Još jedan ogroman problem današnjice jeste nedostatak slobodnog, nestrukturisanog vremena. Deca su danas često preopterećena obavezama, sekcijama, školicama sporta ili jezika od najranijih nogu. Iako roditelji ovo rade iz najbolje namere, pedagoška praksa pokazuje da previše organizovanog vremena ubija dečiju autonomiju. Ako odrasli stalno govore detetu šta, kada i kako da radi, dete ne dobija priliku da se suoči sa praznim hodom – sa dosadom. A upravo je dosada, sa pedagoške tačke gledišta, prostor u kojem se rađa mašta. Tek kada nema spoljnog animatora i kada se ugase svi aparati, dete je prinuđeno da pogleda oko sebe i upotrebi svoj unutrašnji svet kako bi kreiralo zabavu.
3 koraka – Kako deci vratiti moć mašte
Naš zadatak je da deci ponovo otvorimo vrata unutrašnjeg sveta. To ne zahteva novac, već promenu fokusa kroz nekoliko ključnih koraka:
Izdržite i prigrlite dosadu
Kada vam dete kaže da mu je dosadno, nemojte odmah uskakati sa predlozima ili mu dati telefon u ruke. Dosada je pedagoški alarm koji tera mozak na akciju. Pustite dete da prođe kroz tih prvih 15 minuta nelagode. Tek kada nema spoljnog animatora, dete je prinuđeno da pogleda oko sebe i upotrebi maštu da kreira zabavu.
Smanjite broj igračaka u vidnom polju
Pretrpane sobe stvaraju anksioznost. Kada dete ima previše izbora, ono skače sa jedne stvari na drugu i nigde se ne zadržava duboko. Primenite taktiku rotacije: ostavite im dostupno samo nekoliko jednostavnih stvari, a ostale sklonite u kutije i zamenite ih nakon nekoliko nedelja. Manje igračaka uvek donosi dublju igru.
Čitajte knjige i pričajte priče iz glave
Kada dete gleda u slikovnicu ili crtani film, likovi su mu već vizuelno definisani. Međutim, kada mu čitate priču sa manje ilustracija ili mu pred spavanje pričate izmišljenu bajku iz glave, vi ga terate da u svom umu samo kreira izgled zmaja, dvorca ili šume. To je direktan i neverovatno moćan trening za maštu. Možete napraviti rutinu smišljanja priča pred spavanje.
Gubitak mašte nije nepovratan proces
Srecom, gubitak mašte nije nepovratan proces. Sve što je deci potrebno jeste da im mi, odrasli, obezbedimo malo slobodnog vremena, jednostavne materijale i slobodu da istražuju svet sopstvenim tempom. Spustimo gotova rešenja i dozvolimo njihovim malim umovima da ponovo kreiraju čuda.
