Dete skraćuje reči, kaže to umesto auto, nana umesto banana ili izgovori samo prvi deo duže reči – ovakvi primeri često zabrinu roditelje. Kada treba potražiti podršku logopeda i šta roditelj može da radi kod kuće?
Kada dete tek počinje da govori, njegove prve reči ne moraju odmah zvučati kao reči odraslih. Govor se razvija postepeno, a dete u početku pojednostavljuje ono što mu je za izgovor previše složeno. Zato skraćivanje reči u određenom periodu može biti deo urednog govorno-jezičkog razvoja.
Ipak, nije svako skraćivanje reči isto. Važno je koliko dete ima godina, koliko često skraćuje reči, da li su njegove reči razumljive ljudima izvan porodice. Takođe, kako razume govor, koliko reči koristi i da li vremenom napreduje. Jedna reč, posmatrana izdvojeno, ne može nam reći dovoljno o govorno-jezičkom razvoju deteta.
Zašto dete skraćuje reči?
Izgovaranje reči je složen zadatak. Dete treba da čuje i razlikuje glasove, zapamti njihov redosled, organizuje slogove, isplanira pokrete govornih organa i sve to izvede dovoljno brzo i precizno. Kod malog deteta ove sposobnosti još sazrevaju.
Zbog toga dete često pojednostavljuje reč tako da je prilagodi onome što u tom trenutku može lakše da izgovori. Duže reči, reči sa više slogova ili sa glasovnim kombinacijama koje su detetu teške mogu biti skraćene. Tako „banana“ može postati „nana“ ili „ba“, „telefon“ može biti „tefon“, a složenija reč može izgubiti jedan slog.
Ovakva pojednostavljivanja nazivamo fonološkim procesima. Ona nisu sama po sebi znak poremećaja. U ranom razvoju predstavljaju način na koji dete privremeno pojednostavljuje govorni obrazac odraslih. Ono što je važno jeste da se ti obrasci sa sazrevanjem postepeno menjaju i nestaju.
Da li je „ba“ isto što i prava reč?
Za roditelja je važno da posmatra da li dete određeni oblik koristi dosledno i sa značenjem. Ako dete svaki put kada vidi bananu kaže „ba“, pokazuje na nju, traži je ili je imenuje, taj oblik za dete ima komunikativnu funkciju. Dete zna šta želi da kaže, iako njegova realizacija reči još nije potpuna.
Međutim, činjenica da „ba“ ima značenje ne znači da treba samo neograničeno čekati da se izgovor spontano popravi. Posmatramo celokupnu sliku: uzrast, broj reči, dužinu iskaza, razumevanje, način komunikacije, raznovrsnost glasova i slogova koje dete koristi i, naročito, napredak tokom vremena.
Šta je važnije od jedne skraćene reči?
Roditelji se često fokusiraju na jednu upečatljivu reč, ali logoped procenjuje obrazac. Mnogo je značajnije pitanje: kako dete govori u celini?
Ako dete povremeno skrati neku dugu ili zahtevnu reč, a njegov rečnik se širi, pojavljuju se nove kombinacije reči i govor postaje sve razumljiviji, to je drugačija situacija od one u kojoj dete veliki broj različitih reči svodi na jedan slog. Na primer, ako su „banana“, „bager“ i „baka“ detetu gotovo sve „ba“, sagovornik mora da pogađa značenje iz situacije. Tada skraćivanje značajno smanjuje razumljivost govora i zaslužuje pažljiviju procenu.
Važno je i da li dete može da ponovi dužu reč kada mu se ponudi dobar model, da li uspeva da izgovori dva različita sloga jedan za drugim i da li je njegov repertoar glasova i slogova raznovrstan.
Kada skraćivanje reči može biti očekivano?
U ranom periodu razvoja govora očekujemo određena pojednostavljivanja. Dete ne usvaja sve glasove, slogovne strukture i dužine reči odjednom. Njegov govor se postepeno približava govoru odraslih.
Zato je važniji razvojni trend nego savršen izgovor svake reči. Dobri znaci su kada dete iz meseca u mesec koristi više različitih reči, produžava ih, uvodi nove slogove, pokušava složenije oblike i postaje razumljivije. Reč koja je nekada bila „ba“ može postati „bana“, a zatim „banana“. Upravo taj napredak pokazuje da se govorni sistem razvija.
Granice nisu iste za svako dete i ne treba ih tumačiti samo na osnovu kalendarskog uzrasta. Procena govora uvek uključuje širi razvojni kontekst.
Kada treba obratiti posebnu pažnju?
Procenu logopeda ima smisla potražiti
- kada skraćivanje nije povremeno, već predstavlja dominantan način govora;
- kada dete izostavlja veliki broj slogova;
- kada je govor teško razumljiv čak i bliskim osobama;
- kada različite reči zvuče veoma slično;
- kada nema jasnog napretka ili kada dete teško povezuje slogove u duže reči.
Dodatnu pažnju zahtevaju situacije u kojima se uz skraćivanje reči primećuje mali broj reči za uzrast, izostanak kombinovanja reči, slabije razumevanje naloga i pitanja, vrlo ograničen repertoar glasova, teškoće imitacije ili frustracija zato što okolina često ne razume šta dete želi da kaže.
Važan signal je i gubitak ranije stečenih reči ili komunikativnih sposobnosti. U takvoj situaciji ne treba čekati da dete „samo preraste“ teškoću, već se treba obratiti stručnjaku.
Šta roditelj može da radi kod kuće?
Najkorisnije je da roditelj detetu daje jasan i prirodan govorni model, bez stalnog zahteva da ponavlja. Ako dete kaže „ba“ pokazujući bananu, roditelj može odgovoriti: „Da, banana. Hoćeš bananu?“ Na taj način dete čuje pravilan oblik više puta, ali komunikacija ostaje prijatna i funkcionalna.
Nije potrebno govoriti detetu: „Nije ba, reci banana“ ili ponavljati zahtev dok dete ne izgovori celu reč. Prevelik pritisak može smanjiti želju za komunikacijom. Cilj nije da svaka reč odmah bude savršena, već da dete dobija mnogo kvalitetnih modela u svakodnevnim situacijama.
Duge reči možemo prirodno naglasiti kroz ritam i slogove. Na primer, „ba-na-na“ možemo izgovoriti sporije, uz tapkanje ili pljesak za svaki slog. To treba da bude igra, a ne test. Korisne su i pesmice, brojalice, igre imitacije zvukova, imenovanje predmeta tokom svakodnevnih aktivnosti i kratke rečenice koje su malo iznad trenutnog nivoa deteta.
Šta ne treba raditi?
Nije korisno stalno proveravati dete pitanjem „Kako se ovo kaže?“, ispravljati svaku pogrešnu reč ili porediti njegov govor sa govorom drugog deteta. Takođe nije dobro namerno koristiti detetov pojednostavljeni oblik kao stalni model. Ako dete kaže „nana“, odrasli ne treba da počnu da bananu nazivaju „nana“ samo zato što je detetu lakše.
Odrasli treba da prihvate detetovu poruku, ali da uz nju ponude pravilan model: „Nana? Da, banana!“ Tako dete dobija potvrdu da smo ga razumeli i istovremeno čuje oblik ka kojem njegov govor treba da se razvija.
Zašto je rana procena korisna?
Logopedska procena ne znači automatski da će detetu biti potreban dugotrajan tretman. Nekada je dovoljno proceniti razvoj, objasniti roditeljima šta je u tom uzrastu očekivano i dati smernice za podsticanje govora kod kuće. U drugim slučajevima procena omogućava da se teškoća prepozna na vreme i da se podrška započne dok je govorno-jezički sistem veoma podložan učenju.
Logoped ne procenjuje samo da li dete ume da izgovori reč „banana“. Posmatra razumevanje, spontanu komunikaciju, rečnik, rečenicu, glasovni sistem, slogovnu strukturu, oralno-motoričke sposobnosti i način na koji dete obrađuje i organizuje glasove u rečima. Zato se zaključak nikada ne donosi na osnovu jednog primera.
Zaključak
Kada malo dete kaže „ba“ umesto „banana“, to ne mora odmah biti razlog za zabrinutost. U ranom razvoju govor je pun pojednostavljivanja, a duže i složenije reči često prve „izgube“ poneki slog.
Ono što treba pratiti jeste pravac razvoja. Da li „ba“ vremenom postaje „bana“, pa „banana“? Da li se pojavljuju nove reči? Da li dete kombinuje reči i postaje sve razumljivije? Ako napredak postoji, pojednostavljeni oblici mogu biti samo prolazna stanica u razvoju govora.
Ako skraćivanje ostaje veoma izraženo, zahvata veliki broj reči, govor je teško razumljiv ili postoje i druge teškoće u govoru, jeziku ili komunikaciji, korisno je uraditi logopedsku procenu. Ne zato da bismo od deteta tražili savršen govor pre vremena, već da bismo razumeli kako se njegov govor razvija i da li mu je potrebna dodatna podrška.
Članak je realizovan u saradnji sa Instagram nalogom @logolino.logoped
