Kada je detetu dosadno, šta onda? Trend u savremenom vaspitanju jeste gledište roditelja da detetu ne treba da bude dosadno. Šta kada je detetu dosadno, da li je roditelj zabavljač deteta? Da, roditelji se trude da zabave svoje dete. Jedan pristup se odnosi na razumevanje ove situacije na način da dajemo sve od sebe da je detetu uvek ugodno. Da je dete raspoloženo, da ne sme da plače, da pokazivanje emocija tuge ili besa nije dozvoljeno. Ili nije dobro za dete.
Kada je detetu dosadno, šta da radi roditelj u tim situacijama?
Tada su roditelji u stanju da budu zabavljači svoje dece. Postaju dežurni posmatrači svakog, pa i najmanjeg, dečjeg nezadovoljstva i spremni na svakojaka dela. A ponekad i nedela da bi dete bilo zabavljeno. Drugi pristup se odnosi na brza zadovoljavanja dečjih potreba bez da smo ih i prepoznali u osnovi. Ovde mislimo na situacije da činimo ono što mislimo da deci treba, a ne ono što je deci stvarno potrebno. Često se iza ovog pristupa krije roditeljska svakodnevna žurba ili drugi prioriteti koji nam odvlače pažnju od detetovih stvarnih potreba.
Da li roditelji polaze od sebe kada se susretnu sa dosadom i neraspoloženjem kod deteta?
Velika komercijalizovana industrija zabave usmerena je na cilj da čoveku u slobodno vreme ne bude dosadno. Tu su TV, video igrice, mobilni telefoni i mnoge druge savremene tekovine zadužene da budemo dobro raspoloženi i da ne patimo od dosade.
Od kada odrasli imaju iskustvo da na ovaj način popunjavaju svoje slobodno vreme. Imamo i pojavu da se pred decu stavlja isti aršin- treba ih stalno nečim stimulisati. Na žalost, nije retka pojava da su te stimulacije više štetne nego korisne za dete u razvoju. Prvo što su roditeljski izbori u poslednjih 10-tak godina usmereni na iste stimulanse koje biraju i za sebe- mobilni telefon se koristi za umirivanje deteta kada se uznemiri, kada neće da jede, kada nije poslušno, kada mu se plače, kada ne želi da sarađuje… Mobilni telefon ima zamenu za nekadašnju plišanu igračku sa kojom je dete išlo na spavanje. Ali mobilni telefon nije ni nežan, ni mekan, niti daje mogućnost da dete nešto sa njim osmišljava. Ista priča važi i za dugotrajna gledanja crtanih filmova i drugih programa.
Da li nam to ponestaje kreativnosti?
Ili možda ličnog iskustva roditelja koja bi im bila dragocena u donošenju odluka kako se postaviti kada dete ne zna kako se igrati, zabaviti, kada ne zna šta da čini od sebe?
Detetu je dosada potrebna i korisna?
Za dete do polaska u školu je važno da se susreće sa situacijama da ne zna šta da radi, šta mu je sledeći korak. To su predivna mesta u dečjem iskustvu koja od deteta traže da se usmeri na savladavanje neke situacije, istraživanje, igru. Dosada, kako je roditelji prepoznaju kod dece, jesu mesta koja od deteta traže da razvijaju maštu, kreativnost, da ih pobuđuju na nove, neistražene korake.
Kako su deca u ranom uzrastu sprečena da razviju svoje kreativne potencijale?
Ako dete ima iskustvo da im u takvim situacijama, kada im je dosadno, roditelji nude gotova rešenja, prejaku stimulaciju poput video igrica, TV programa, sadržaja na mobilnim telefonima, savremene igračke koje sve mogu same bez da dete može nešto sa njima, tada dete odustaje od truda, od mašte i stvara se krug dečje zavisnosti od roditeljskih zabavljačkih sposobnosti. A ako ih nemaju tu su različite dežurne sprave tome namenjene. Dugoročno, tako dete spremamo da bude konzument jeftine, komercijalizovane zabave i da mu kao odraslome često bude dosadno Zašto? Zato što nije na ranom uzrastu razvilo svoje kreativne potencijale time što je bilo u poziciji konzumenta gotovih sadržaja i gotovih rešenja.
Pustiti dete da mu bude dosadno je isto kao i podržati ga da pravilno diše- udisaj, pauza, izdisaj, pauza
Udisaj je unos novog iskustva, neki doživljaj, izdisaj je prilika da obradimo iskustvo, doživljaj na unutrašnjem planu. Pauze su deo ovog procesa.
I koliko god da se roditelji trudili da deca ne pate od dosade, sve je raširenija pojava da je deci sve češće dosadno. Na ovaj način dolazimo do situacije da roditelji zapadaju u jedan začarani krug koji često daje neželjene reakcije deteta, ali i roditelja. Dete nezadovoljno, roditelj zbunjen i frustriran.
Postoji li rešenje za dečiju dosadu?
Ima ga, krije se u roditeljskoj nameri i volji da dobro upoznaju svoje dete, da umeju da prepoznaju potrebe svoga deteta i adekvatno na njih odgovore. I, naravno, da razumeju da deci nije dosadno, osim ako ih ne naučimo da imamo ulogu da ih zabavljamo.
