Zašto dete ima kratku pažnju, pitaju mnogi roditelji. Koliko po uzrastu traje pažnja kod deteta, i šta utiče na dužinu pažnje?
Dužina pažnje kod dece
Dužina pažnje kod dece je određena na osnovu istraživanja i posmatranja dece u različitim aktivnostima. U literaturi o ranom razvoju navodi se dob deteta i uz nju se navodi dužina pažnje. Tako npr. dete od dve godine u proseku ima pažnju oko 10 minuta u ponuđenoj aktivnosti. Dete na uzrastu od 5-6 godina može da ima pažnju oko 30 minuta.
Dete ima kratku pažnju, zašto?
Danas sve više roditelja i vaspitača signalizira da deca imaju kratku pažnju. Sa njima se slažu i učitelji u školi tvrdeći da se pažnja učenika skraćuje. Deca imaju defokusiranu pažnju, ne mogu da je usmere na jedan objekat duže vreme. Deca se žale da im je dosadno i brzo menjaju aktivnost. Prelaze sa jedne aktivnosti na drugu.
Roditelji se često ne snalaze, te reaguju situaciono- dajući deci priliku da imaju dovoljno različitosti da im ne bi bilo dosadno. Dopuštajući detetu da menja aktivnosti bez da su prethodnu završili do kraja.
Koji pristup je dobar?
Ako bismo se pitali da li je taj pristup dobar, odgovor bi bio- kako za koje dete. U obzir uzimamo uzrast deteta, okolnosti detetove igre, karakteristike detetove ličnosti. Ako je dete samo po sebi živahnije, motorički brzo, radoznalo, takvo dete će imati kraću pažnju. I verovatno spada u decu koja uče kroz pokret, kroz akciju. Ako dete sporije reaguje na okolinu, emocionalno, motorički, takvo dete uči dominantno posmatranjem. Gledanjem i slušanjem drugih i obično ima dužu pažnju, duže ostaje u jednoj aktivnosti.
Sve ovo nam je, kao roditeljima, važno znati, da bismo umeli dete podupreti na, za njega, najbolji način. Ne bi bilo dobro sporiji temperament ubrzavati, niti ubrzaniji sankcionisati. Roditeljstvo je proces kreiranja prilika za razvoj i učenje dece na putu njihovog upoznavanja i otkrivanja dok ona sama nastaju i menjaju se. Zato ne čudi da je rečeno da je vaspitanje ravno umetnosti.
Način života i svakodnevnica porodice i defokusiranost dečije pažnje
Sa druge strane, u pojavi da se kod dece sagledava sve kraća pažnja udela ima način života i svakodnevnica deteta i porodice. Tempo svakodnevnice se ubrzao, deca prate naš način života. Mi modelujemo način učešća u različitim aktivnostima deci. Na primer, kada ujutro krećemo sa detetom u vrtić spremni smo ubrzati spremanje. Umesto deteta oblačimo i obuvamo dete. To radimo ubrzanim pokretima, često praćenim verbalnim iskazom: „Požuri, zakasnićemo!“ Ova rutina, i mnoge druge tokom dana, detetu daju iskustvo brzine, ubrzanja, neudubljivanja u određenu aktivnost.
Imamo i pojavu svakodnevnog korišćenja TV-a, kada je TV uključen i kada ga niko aktivno ne prati. Roditelji su skloni da misle da, kada dete nije ispred TV ekrana, da tada nije pod uticajem. Na žalost, nije tako. Dete, kada se igra u jednom uglu sobe, a TV je uključen, ima podeljenu pažnju. Dete sluša šta se dešava i na TV-u. Ovakvo dečije iskustvo dovodi do pojave defokusiranosti dečije pažnje. Jer, deluje ometajuće na usmerenu pažnju. Samo dugotrajno gledanje TV programa, koji nudi red crtanih, red reklama, brze prekide i smene pokretnih slika, takođe deluje na dete na način da će imati za posledicu kraću pažnju i potrebu da mu se nervi sistem iznova stimuliše.
Šta je mogućnost roditelja da deluje preventivno?
- Usmeravati dete da jednu aktivnost završi do kraja, ako je potrebno i da se roditelj uključi.
- Da se prati dete i da se odmerevaju vaspitni postupci spram detetove dobi i ličnosti.
- Da se izbegava dugotrajno korišćenje ekrana i uključenost više izvora istovremeno, koji ometaju fokusiranost dečije pažnje.
- Da se i sami roditelji preispituju s pozicije kako lično postupaju iz dana u dan. Da li postepeno, temeljno, fokusirano obavljaju svoje aktivnsoti. Jer, kao što često kažemo- roditeljstvo je put lične promene.
