Poverenje u dete, su zaista kao krila detetove lakoće odrastanja. Verujem detetu, verujem u njegove kapacitete, snage, da može, da ume.
Poverenje u dete
Da li pripadam grupaciji roditelja koja ume da okači krila na detetovo odrastanje? Poverenje u detetove snage ima moć da dete bezbrižno, srećno, uravnoteženo odrasta. Dete se sreće sa teškoćama, ali poduprto roditeljskom mudrošću da veruje da dete to može izneti, dete to iznosi, uči, ume.
Magične reči upućene detetu
Reči, poruke i postupci koji imaju značenje „Ti to možeš“, „Verujem u tebe“, „Dobro ti to ide“, „Nisi uspeo, ali ćeš uspeti“ su pogon da dete gradi sliku o sebi kao biću koje ima moć da uspe. Da postaje sve sigurnije i samopouzdanije. Važno nam je da sve što činimo za dete i sa detetom tome doprinese, zar ne?
Sa druge strane poruke poput: „Pašćeš“, „Udarićeš se“, „Pazi“, „Nemoj“ imaju za dete osporavajuće značenje. Suprotno od vere u detetove snage, ali i snažan uticaj na detetovu sliku o sebi. Dete misli: odrasli ne veruju u mene, ja to ne mogu, slab sam, nespretan, odustajem… Krila se sporo razvijaju ili zakržljaju.
Podrška roditelja je ključna
Ako u detetovom odrastanju ima dovoljno podrške i poverenja od strane odraslih, prvenstveno roditelja, dete se razvija kao sigurno i voljeno. Postaje spremno da se oslanja na sve svoje potencijale i uravnoteženo odrasta. Ako u detetovom okruženju ima previše zabrana, prevelikih očekivanja, restrikcija detetovih potreba, prezaštićivanja, imaćemo dete sa ponašanjima koja imamo potrebe korigovati.
Tada se dešava da krenemo putem da od šume ne vidimo drvo. I dok tragamo za uspešnim načinom kako neka dečija ponašanja regulisati, promiče nam uzrok koji je doveo do tih ponašanja. Situacija biva sve kompleksnija, a samim tim sve manje vidljiva i prepoznatljiva u odnosu na početak njenog nastanka. Nekada se u tom traganju gde su nestala dečija krila toliko toga pomeša, da se sklizne u sliku da je samo dete odgovorno što su mu krila spala.
Deca do sedme godine se prema svojim ponašanjima prepoznaju ako su prošla kroz navedene situacije: impulsivna dečija ponašanja, deca koja teško sarađuju, koja ne tolerišu zabrane, osetljiva na promene, promenljivog raspoloženja…
Videti dete baš onako kakvo jeste
Kako je važno znati da je put podrške detetovom odrastanju tako jednostavan – verovati u dete, u njegove snage, u njegova unutrašnja znanja i logiku. Na vreme odustati da od deteta „pravimo“ naše zamišljeno, očekivano dete. Upoznavati dete kroz njegovo ispoljavanje iz dana u dan. Videti dete onakvo kakvo jeste. I podupirati ga baš takvo kakvo jeste. Roditelj se menja i prilagođava detetu u tom procesu međusobnog upoznavanja, podešavanja i razume da je to bila prilika za obostrani rast i razvoj. Detetu da narastu krila, roditelju da ostvari svoju roditeljsku misiju.
