Deci je važno i potrebno vreme za samostalnu igru. Potrebno je i važno za decu da imaju i zajedničke igre sa roditeljima. Dete na igru gleda drugačijim očima od nas i za njih igra ima drugačiji značaj.
Potrebno vreme za samostalnu igru
Roditeljima se često čini da su oni deci za igru neophodni, ali nije uvek baš tako. Koliko god da se nekad nama odraslima čini i da neka dečija igra nema smisla, nije tako. Dete na igru gleda drugačijim očima od nas odraslih. Roditelji se često nesvesno mešaju u dečiju igru. Postavljaju pitanja baš tada kada se dete zaigra samo, daju sugestije, ispravljaju. Crtaju svojom rukom i slično, zapitkuju, a evo zašto sve ovo ne treba raditi.
Dečija igra je učenje
Dete se tokom igre razvija i uči. Kada se fokusira na određenu igru ili igračku, njegova pažnja se razvija. Razvija se mišljenje, shvatanje, uviđanje, mašta, celokupan kognitivni razvoj je tada na snazi. I ukoliko ga vi baš tada zapitkujete detetu se pažnja, kao i misaoni tok prekida. A upravo taj proces tu sa tom igračkom u ruci je važan za njegov razvoj i važno je ne prekidati dete tada.
Zamislite da vi nešto radite, skoncentrisano, udubili ste se, jako vam je to važno, a dete dođe i vuče vas. Zapitkuje, a vama je mnogo važno da taj posao odradite što pre i dete vam skreće pažnju. Nervozni ste, upravo tako se oseća i dete kada ga prekidate tokom igre. Pored toga što će biti nervozno vremenom, biće i frustrirano, imaće manjak samopouzdanja. Jer ga recimo stalno ispravljate, imaće vremenom utisak da ništa ne radi kako treba.
Ceo ovaj proces igre je važan, od držanja igračkice u ruci, do smislene igre, igre uloga i slično. U svim tim igrama dete razvija svoju motoriku i kogniciju, ali i svoje emocije. Uči kroz tu igru, oseća, proživljava i ukoliko ga u tome ometate, to nije dobro za njegov razvoj pre svega. Ovde se javlja pitanje i nedoumica kod roditelja, kako onda to da sa detetom rade i igraju se. Kako da ono uči kroz igru ako u toj igri ne bi trebalo da ga prekidamo?
Igra deteta sa roditeljem
Učenje kroz igru sa roditeljem u paru i podsticanje ovakvog učenja je odvojeno od samostalne igre. Učite kroz igru i pitajte ga sve to što želite tokom zajedničke igre. Ni tada to ne treba da bude ispitivanje, već uskladite učenje sa samom igrom. Recimo igrate se drvenim igračkicama u obliku voća i povrća, tada pitajte dete koji je to oblik. Koja je to voćka ili boja. Ali nemojte ga tokom te igre ispitivati redom da sve kaže šta zna, da pokaže, igra taši taši i slično. Dete će tako biti zbunjeno i neće odgovoriti ono što ga pitate. Sada je fokusirano na nešto drugo. Zato, igru i učenje kroz igru uskladite.
Igrajte se sa detetom onda kada vam dete pokaže da ste mu potrebni i tada budite tu. Ostavite sve, sve može da sačeka i budite sa svojim detetom. Ali kada vidite da je ono samo sebi dovoljno za igru ne prekidajte tu igru. Polako se sklonite, uradite nešto svoje za to vreme dok se dete lepo samo igra.
Samostalna igra deteta je važna za osamostaljivanje
Samostana igra je važna za razvoj deteta, ali i za detetovo osamostaljivanje. Zato podstaknite dete da se samo igra, naučite ga tome. Dete tokom odrastanja prolazi kroz razne faze razvoja i u nekim fazama će želeti samo sa roditeljima da se igra i to je u redu. A u nekim fazama će biti sebi dovoljno.
Deca koja umeju sama da se igraju, kasnije u životu su samostalnija. Nisu zavisni od drugih ljudi, vole da se druže, ali nije smak sveta ni ako su sami. Zadovoljni su sobom, imaju samopouzdanja. Mišljenje i pažnja su im razvijeni, kao i mašta. Takve osobe su kreativne, jer svašta nešto smišljaju sami, kako kroz igru, tako i kasnije u životu. Zato budite svesni da nije to samo “bezveze“ udaranje kockice o kockicu. Već je igra koju prati celokupan dečiji razvoj.
Ukoliko stalno prekidate dete tokom samostalne igre, pažnja će mu biti rasuta. Jer dete želi i da se igra i vama da odgovori. Kasnije će mu biti teže da se usredsredi na jedan zadatak. Popuštaće mu pažnja u školi, jer će mu stalno nešto drugo odvlačiti pažnju sa glavne stvari. Biće nezadovoljno, naučiće na takav model ponašanja i stalno će tragati za nečim novim. Neće biti zadovoljno recimo tim što ima u tom trenutku, stalno će mu trebati nešto novo. Rasuta pažnja znači i manjak koncentracije, što će se najviše primetiti kada dete krene u školu.
Od najmanjeg uzrasta važna je i samostalna i zajednička igra
Sve ovo je važno od prvog dana, od najmanjeg uzrasta. Svi ti prvi pokreti tokom igre, koraci, sve to utiče na razvoj dečijeg mozga. I na celokupan razvoj uopšte, upravo sve to je razoj kroz igru. Nije razvoj kroz igru samo kada sedite sa svojim detetom slažete kocke i vi ga ispitujete da kaže mama, tata i slično. Svaka moguća igra, čak i ona koja na izgled deluje besmislena je zapravo učenje i razoj kroz igru.
Tokom samostalne igre se najbolje razvija mašta, dete zamišlja igru, njene delove, izmišlja, što je i te kako važno. Takođe kroz samostalnu igru dete istražuje, a istaživanje je posebno važan deo učenja i razvoja. Dete kroz samostalnu igru bez vašeg pomaganja, uči da neki problem sagleda iz više uglova i kako da mu pristupi. To će mu i te kako biti od koristi kasnije u životu. Dete koje ume da se samo igra takođe neće biti zavisno od drugih. Lakše će savladati aktivnosti poput nameštanja kreveta, neće očekivati da to neko drugi uradi umesto njega. Naravno ovo se uči posebno, ali samostalnost je pri ovom učenju i te kako važan faktor.
