Koje priče pomažu deci da savladaju strahove i razviju otpornost na stres? Deca svakodnevno doživljavaju situacije koje im mogu biti stresne – polazak u vrtić, sedenje kod zubara, odvajanje od roditelja, susret sa neuspehom ili nepoznatim osobama. Njihov svet je još u razvoju, a emocije koje osećaju su snažne, ponekad zbunjujuće, i često ih ne znaju imenovati, a još manje razumeti ili kontrolisati. Kako da kreirate priče koje pomažu?
Priče pomažu deci da savladaju strahove?
Priče su moćan alat u rukama roditelja. One su most između dečije mašte i stvarnog sveta, kroz koji dete uči kako da prepozna i izrazi emocije, razmišlja o problemima i uči kako da ih rešava.
Kako priče pomažu?
Priče daju emocijama oblik, koje deca često ne znaju da iskažu: „Uplašen sam jer idem kod lekara.“ Ali ako čuju priču o malom zeki koji je išao kod lekara i osećao čudan pritisak u stomaku, prepoznaće i svoje osećanje. Tako razvijaju emocionalnu inteligenciju, sposobnost da prepoznaju i izraze ono što osećaju.
Deca se poistovećuju sa junacima. Kada glavni junak prođe kroz nešto slično onome što dete doživljava, dete ne oseća da je „jedino“ koje se tako oseća. Shvata da i drugi (čak i zmajevi, medvedići, roboti ili princeze) mogu da budu uplašeni, ali i da pronađu rešenje. To budi unutrašnju snagu.
Kroz priču deca vežbaju rešenja. Kada dete vidi da se lik u priči suočio sa problemom i prebrodio ga, ono „vežba“ u svojoj mašti kako bi to moglo da izgleda i u stvarnosti. Na primer, ako se u priči miš izborio sa strahom od mraka tako što je zamislio svetlu zvezdu koja ga čuva, dete može poželjeti isto da pokuša.
Kako da kreirate priče koje pomažu?
Ne morate biti pisac da biste smislili korisnu priču. Važno je da bude iskrena, jednostavna i prilagođena uzrastu. Neke formule jasne nema, ali evo primera, koji su elementi važni kako bi priča bila podržavajuća i korisna kada govorimo o strahovima kod dece:
- Junak: neka bude simpatičan i blizak detetu (npr. lavić koji voli da se mazi, ali ne voli da ide sam u sobu).
- Problem: neka bude sličan onome sa čim se vaše dete suočava.
- Rešenje: neka junak ne bude savršen, može pogrešiti, uplašiti se više puta, ali je važno da na kraju pronađe unutrašnju snagu (uz malo pomoći).
- Poruka: na kraju neka ostane osećaj nade, vere u sebe i poruka da nije strašno imati strah, važno je kako se s njim nosimo.
Primer priče koja pomaže deci
„U šumi je živeo mali zeka koji se svake noći bojao senki u svojoj sobi. Zamišljao je da su to čudovišta. Jedne večeri, odlučio je da uzme svoju omiljenu igračku – čuvara sove – i priča joj kako se oseća. Sova mu je rekla da svaka senka ima priču: senka drvenog konjića, senka cveća na prozoru… Zeka je svako veče počeo da osvetljava po jednu senku i smišlja priču o njoj. Na kraju, više se nije plašio – jer je u svakoj senki video prijatelja.“
Uključite dete, pitajte ga šta misli da bi junak mogao da uradi, kako se oseća, šta bi mu pomoglo. Tako dete aktivno učestvuje u rešavanju problema.
Ponovite priče više puta: deci ponavljanje daje sigurnost. Svaki put mogu otkriti nešto novo ili jače povezati priču sa sopstvenim osećanjima.
Koristite ilustracije ili igračke: crtajte likove, koristite plišane životinje ili lutke da „odigrate“ priču – to čini doživljaj još dubljim.
Pratite dete: ako primećujete da mu neka tema prija, nastavite u tom smeru. Ako ga neka priča uznemiri, prilagodite je, cilj je uteha, a ne dodatni stres.
Priče su i emocionalne vežbe
Priče nisu samo zabava. One su oblik emocionalne vežbe. Kroz njih dete gradi svet u kojem je dozvoljeno biti uplašen, ali je još važnije znati da iz svakog straha možemo izaći jači. Kao roditelji, ne moramo uvek imati sve odgovore, ali možemo biti vodiči kroz priče koje leče, osnažuju i podstiču razvoj otpornosti.
Ispričajte večeras jednu. Možda baš ta promeni nešto važno u detetovom svetu. Smislilsa sam za vas jednu zanimljivu priču, koja vam može pomoći oko prevazilaženja straha od mraka, koji je čest strah kod dece.
Lampa zvezdica i meda Mrak
U jednoj sobici živeo je mali meda Rile. Rile je voleo da se igra preko dana, da skače po krevetu, grli mamu i jede med. Ali kad dođe noć, Rile se uvek malo uplaši.
„Mama, mogu li spavati kod tebe?“ šapnuo bi tiho. Mama se nasmeši i kaže: „Znam, Rile, ti se bojiš mraka. Ali znaš šta? Mrak nije strašan. On ima svog druga – lampu Zvezdicu!“ Tog dana, mama je donela malu lampicu u obliku zvezde i rekla: „Ova Zvezdica će da čuva tvoj san. A znaš ko još voli mrak? Meda Mrak! On ne dolazi da plaši, već da svima šapne pesmicu za spavanje.“ Te večeri, Rile je legao, Zvezdica je tiho svetlela, a mama je šapnula: „Kad se mrak spusti, Zvezdica te mazi, a meda Mrak tiho ti snove pazi.“
Rile je zatvorio oči i prvi put – nije zvao mamu. Jer Zvezdica je bila tu. A Mrak više nije bio strašan, bio je samo mekan i tih, kao malo ćebence.
