Želim da podelim sa vama savete, preporuke, moja iskustva, ono što je meni mnogo značilo u prvoj godini bebe – u mom slučaju, života sa bebama.
Šta mi je pomoglo u prvoj godini bebe, a šta može vama?
Razmišljanja i saveti su krajnje lični, ali bih volela da svaka mama, čija je beba još mala, doživi ove savete samo kao poziv da razmisli šta bi njoj pomoglo, da ih shvati samo kao psihološku dozvolu, ohrabrenje da ne mora uzimati tuđe savete za ozbiljno i da ima obavezu pred sobom da radi onako kako njoj i samo njoj treba, bez obzira da li drugi misle da to valja ili ne valja.
Spavaj kad bebe spavaju da li je to tako?
Recimo, meni su svakodnevno, krajnje dobronamerno, davali savet da „spavam kad bebe spavaju“. Meni to uopšte nije polazilo za rukom, niti mi je prijalo, ali sam negde u sebi verovala da bih trebala tada da spavam. Sve dok nisam shvatila da meni više prija da „plačem kad bebe plaču“, kako je to rekla moja drugarica, odnosno da mi je, više od sna, trebalo da prihvatim trenutke kada sam očajna, kada ne mogu više, kada plačem i utapam se u samoprekoru i samosažaljenju. Ti retki trenuci kada sam se tako osećala, dopuštala sam sebi da padnem na samo dno očaja, zbog strahova, zbunjenosti, osećanja krivice, neispavanosti – svih tih očekivanih emocija kad tek postanemo mame. Ti trenuci su za mene bili katarzični i trebali su mi da probude u meni borbenost i brigu o sebi. Nakon njih sam se osećala preporođeno, ohrabreno, snažno. Ali da nisam sebi dozvolila da povremeno osetim očaj, jednako bih ga osećala, ali ne bih bila preporođena nakon tih padova, nego bih se gušila u osećanju srama i krivice.
Prvih godinu dana sa bebom su stresni
Bilo da je to prva beba, ili, kao u mom slučaju blizanci, tj. dve prve bebe, ili imate još starije dece koja su itekako svesna da je došla nova beba i žele da urade sve da mamu osiguraju samo za sebe. Svaka mama, kada porazmisli i porazgovara iskreno sama sa sobom, doći će do zaključka šta je to što je njoj potrebno da uradi i priušti sebi kako bi se osećala smirenijom, opuštenijom i imala doživljaj da živi svoj život na način na koji želi.
Evo šta je meni mnogo pomoglo: Moji jutarnji rituali
Kad god sam uspevala da se probudim malo pre nego što se bebe probude i kad god bih sebe naterala da odmah ustanem i uradim svoju jutarnju toaletu, stavim kremu na lice. Zatimj sredim kosu, skuvam kafu, uradim nekoliko vežbi istezanja, obučem trenericu. Dan mi je počinjao mnogo lepše. To je jednostavno nešto što je meni veoma značajno. Da ne budem čitavo prepodne u pidžami i sa čupavom kosom. Naravno da je savršeno u redu biti u pidžami kada i onako ne idemo nigde. I ja ne bih imala ništa protiv kad bi mi to prijalo. Ali znam da se ja osećam mnogo bolje kada sredim kosu i lice, i pojedem doručak čim ustanem. Takva sam i kada sam to shvatila, kada sam uvidela koliku razliku u mom raspoloženju to pravi, stavila sam to pod obavezno. Navijala sam sat da tiho zvoni bar pola sata pre nego što bebe ustaju. Naše bebe odlično spavaju noću, tako da sam mogla da znam kada im je vreme za ustajanje. Od tada se taj ritual nije dovodio u pitanje. To mi je mnogo, mnogo značilo.
Nakon godinu dana, sada mi više nije potrebno da navijam sat ranije. Budim se kada me oni probude i onda zajedno „odmarširamo“ u stilu male vojske u kupatilo da peremo zubiće i pravimo doručak posle toga.
Moje vreme samo za mene u prvoj godini bebe
Onoliko koliko sam to mogla sebi da priuštim tokom dana, makar pola sata kada bebe zaspu, koristila sam za ono što mi je bilo neophodno. Savetovali su me da tada spavam, ali meni je nešto drugo bilo potrebnije da bih bila srećna (nekim mamama san donese osveženje i osećaju se mnogo bolje kada malo odspavaju, pa je onda to ono što one treba da rade). Trebalo mi je da čitam knjige koje me zanimaju i da radim na tekstovima koje želim da napišem. To „vreme za mene“ ne možemo da koristimo za spremanje stana, za kupovinu itd. Zato sam i rekla “koliko god možemo sebi da priuštimo“, makar 15 min, bez gluvarenja na društvenim mrežama. Ovde je zaista potrebna samodisciplina da iskoristimo tih pola sata maksimalno. Dobra vest je da ćemo za tih pola sata u tim okolnostima uraditi daleko više nego za čitav dan što smo uspevali pre nego što smo rodili bebu.
Spremanje kuće i ostale svakodnevne obaveze?
Meni je bilo najvažnije da pospremim stan pred spavanje, da ujutru soba i kuhinja budu čiste kada ustanemo. To je meni bilo važno. Ako nekoj mami ne smeta kada ustane i sudovi u sudoperi čekaju neoprani, sjajno. Realno je potpuno svejedno kada ćemo oprati sudove, ujutru ili uveče. Ali meni je, eto, mnogo značilo da počnem dan sa čistom kuhinjom. Pošto stan sa dve male bebe koje puze, bacaju sve i prljaju po mašinu veša svaki dan, jednostavno nikada nije dovoljno čist, važno mi je bilo da odredim maksimalno koliko vremena mogu da posvetim spremanju stana pred spavanje. U protivnom, krenula bih od detaljnog čišćenja poda, stavljanja veša na pranje, možda bih i sačekala da se opere, pa da ga odmah raširim, stavljala bih sudove u mašinu, sređivala njihove igračke, odlagala njihovu odeću u ormar i tada bih verovatno uvidela da nisam odavno pravila reviziju njihove odeće – šta im je postalo malo, a šta od velikih stvari već mogu da nose, pa bih onda i to uzela da radim i tako dalje. Dakle, odredila sam sebi da maksimalno 30 minuta (do 45 minuta ako je baš nered) mogu da posvetim sređivanju sobe i kuhinje. Ni minut duže. Da vidite samo kako se tada prioriteti menjaju! Bez problema sam odredila šta je najvažnije da sredim: sudovi! Zatim pod. Ostalo ako ostane vremena. I gle čuda, uvek ostane jer ne trošim ni minut uzaludno.
Svakodnevni rad na samopouzdanju
Objasniću šta pod ovim mislim. Kada rodimo bebu i postanemo mame, veoma smo osetljive na kritiku i gotovo neprestano se samopreispitujemo. I skoro uvek nađemo nešto što smo uradili loše ili nismo uradili dovoljno dobro. Veoma malo istinskog ponosa osećamo na sve što radimo, retko legnemo u krevet smirene jer smo danas bile toliko dobre mame, retko svoje telo pogledamo u ogledalu i osetimo istinsku radost i ponos na njegovu snagu i lepotu. Ali niko nam u tome neće pomoći dok same sebi ne pomognemo. Mislim, svaka mama za sebe. Evo šta sam ja uradila. Pogađali su me netraženi saveti i tekstovi o vaspitanju dece koje pišu druge mame jer sam se u svakom pronalazila kao ona koja ne radi kako treba. Zato sam, da bih sebi pomogla, napisala rečenicu na stiker na desktopu: „Ohrabruj i inspiriši druge svojim rečima“. Da ne budem nekoj drugoj mami i ja takva. I da sebe podsetim da mojoj deci treba srećna, a ne srdita i ogorčena mama koja će ubijati samopouzdanje drugim mamama.
Zatim sam se opskrbila literaturom koja na snažan i zdrav način pomaže u formiranju majčinskog identiteta. Jer kad žena prvi put postane majka, njoj je potrebno da stvori zdravu sliku šta znači biti mama. A ta će je slika pratiti kroz čitav život. Nisam želela nikakve časopise o skidanju kilograma, ni „realistične“ priče drugih mama o tome kako je teško biti mama. Želela sam da se osećam odlično zato što sam rodila. Želela sam da čujem reči koje inspirišu, nakon kojih se osećam kao boginja.
Jedna takva knjiga
Jedna takva knjiga, koju sam polako čitala i gutala svaku reč tih prvih godinu dana bila je „Žene koje trče s vukovima“, autorke Klarise Pinkole Estes. Evo jednog citata iz te knjige, pa procenite same koliko je inspirišuća!
„Noću smo se okupljale oko vatre blizu vrućih izvora, a ja sam gledala nagu ženu od kojih tridesetpet godina. Dojke su joj bile ispražnjene od rađanja, trbuh prepun strija od porođaja. Bila sam vrlo mlada i sjećam se da sam je žalila zbog tih ozljeda njezine svijetle i tanke kože. Netko je svirao marakas i bubnjeve i ona je zaplesala, a kosa, dojke, koža i udovi su joj se kretali u svim smjerovima. Kako je samo bila lijepa, kako vitalna. Njezina je ljupkost parala srce. Vidjela sam moć u njezinim slabinama. Vidjela sam ono što su me učili da zanemarim, snagu ženskoga tijela kad se pokreće iznutra. Dosad je prošlo skoro tri desetljeća, a ja je još vidim kako pleše u noći i još me zapanjuje snaga tijela… Ako se nauče mrziti vlastito tijelo, kako može voljeti tijelo svoje majke koje je jednako građeno kao i njezino? Tijelo svoje bake, a i svojih kćeri? …zapravo, napad na ženska tijela dalekosežni je napad na one koji su joj prethodili, kao i na one koji dolaze nakon nje.“
To je bilo nešto od onoga što je meni pomoglo
Drugim mamama možda prijaju sasvim neke drugacije stvari. Šta god da je vas licni recept za unutrasnji mir, sledite ga, drzite ga se čvrsto. Ne dajte da vam drugi govore šta i kako treba i biće sve dobro. Bebe rastu i sve vremenom postaje lakše. Uglavnom zato što mi vremenom bolje upoznajemo sebe i svoje snage.
