Koliko deci treba tišine, mira, vreme bez buke, bez raznih oblika stimulacije? Savremeno detinjstvo je puno buke. Igračke svelte, sviraju, trepere. Televizor je često uključen. Tablet ili telefon su blizu. A mozak deteta još uvek sazreva. Šta je preterana stimulacija i šta roditelji mogu da urade?
Detetu ne treba mnogo da bi učilo. Zapravo, često mu treba – manje. U prvim godinama života, mozak se najbrže razvija. Svaka stimulacija ima veliki uticaj. Ako je ta stimulacija preintenzivna, mozak se branii uči da se isključi. Ili da stalno bude u „bori se ili beži“ režimu što nije zdravo. Posebno ne za dete koje tek formira pažnju, govor i osećaj sigurnosti.
Šta je preterana stimulacija?
Preterana stimulacija je kada je dete izloženo glasnim i neprekidnim zvucima, trepćućim svetlima, ekranima sa brzim promenama slika, igračkama koje istovremeno svetle, pričaju i sviraju.
Mozak deteta nije spreman za takvu količinu informacija.
Zbunjuje se, zasićuje, nekada se povlači, nekada postaje hiperaktivan.
Roditelji to često ne prepoznaju. Kažu da dete „ne može da miruje“ ili da „stalno traži nešto novo“. Dok zapravo, detetov mozak traži ravnotežu, tišinu, miran prostor, predvidivost.
Koliko deci treba tišine – Šta tišina donosi detetu?
Tišina nije prazna. U tišini se dešava razvoj. U tišini dete osluškuje sopstvene misli, uči da se smiri, usmerava pažnju, počinje da mašta, razvija unutrašnji govor.
Dete uči i kada posmatra svet bez dodatnih efekata. Kada čuje glas. Kada vidi prirodno svetlo.
Kada ima vremena da se igra bez ometanja. Tišina pomaže i u razvoju emocionalne otpornosti. Kada dete ima prostor da se povuče, da bude samo sa sobom, ono razvija sposobnost da reguliše emocije. Bez stalne stimulacije, dete se uči unutrašnjem miru. A to je osnova za dobar san, koncentraciju i odnose sa drugima.
Šta roditelji mogu da urade?
Ne mora sve da svira. Ne mora svaki trenutak da bude ispunjen. Ne mora dete stalno da ima nešto novo. Uredite prostor tako da bude senzorno prijatan. To znači da treba da koristite umirujuće boje, što manje plastike koja svetli i pišti, predlaže se da koristite kutije sa jednostavnim igračkama od prirodnih materijala, kao i da dete ima prostor za sedenje, puzanje, crtanje.
Isključite televizor ako ga dete ne gleda. Ugasite muziku kada nije potrebna.
Uvedite deo dana kada su dozvoljeni ekrani i ograničite vreme koje dete provodi ispred ekrana. Napravite „miran kutak“ ili „tihi trenutak“ za dete. Uvedite male rutine tišine: tihi doručak, šetnja bez muzike, zajedničko ćutanje uz knjigu. To su trenuci koji postaju vredni deo svakodnevice. Deca to brzo prihvate. U početku im može biti dosadno, ali dosada je korisna.
Iz nje dolaze kreativnost, igra, fokus.
Kada je tišina najvažnija?
Pre spavanja, tokom obroka, u vreme igre u kući, kada je dete uznemireno, kada pokušava da vam nešto kaže. U tim trenucima, tišina postaje lek. Pomaže detetu da obradi emocije, da razvije govor, da stvori osećaj sigurnosti.
Da li razvoj može da se uspori zbog buke?
Može. Previše stimulacije može da oteža usmeravanje pažnje, da izazove kašnjenje u govoru, da stvori potrebu za stalnim spoljašnjim nadražajima, kao i da utiče na ponašanje.
Dete tada često traži jake senzacije. Ne zna da se zaigra samo. Teže se smiruje, teže zaspi, više se buni. Zato je važno da ima prostor bez buke, bez svetlećih igrica, kao i bez stalne akcije.
Tišina je poklon jer tišina uči
Danas, tišina deluje kao luksuz. A zapravo je osnovna potreba, za mozak, za srce, za rast. Tišina ne znači da ne učimo. Naprotiv – tada učimo najdublje. Tišina nas povezuje. Dete tada čuje vaš glas, disanje, blizinu. I tada uči – da je svet mirno i sigurno mesto.
