Roditelji pitaju, da li je W sedenje dece razlog za zabrinutost? Kada posmatramo mališane dok se igraju na podu, možemo da primetimo različite položaje u kojima sede. Jedan od najčešćih, ali i onaj koji najviše privlači pažnju roditelja, jeste takozvano W-sedenje. Ova pozicija podrazumeva da dete sedi na zadnjici, dok su kolena savijena, a potkolenice i stopala usmereni ka spolja. Tako da telo, posmatrano odozgo, podseća na slovo „W“. Iako ovaj položaj često izaziva zabrinutost, važno je znati da samo njegovo prisustvo nije razlog za paniku.
Mnoga deca povremeno sede na ovaj način tokom igre, a zatim spontano prelaze u druge položaje kako sazrevaju. Ono što je važno jeste da posmatramo koliko često dete bira ovaj položaj i da li postoje još neki znaci koji ukazuju da mu je potrebna dodatna podrška.
Šta nam W-sedenje govori o detetu?
Deca prirodno biraju položaje koji im pružaju najveću stabilnost uz najmanji utrošak energije. Budući da su mišići trupa i karlice kod mališana još u razvoju, W-sedenje im omogućava široku osnovu oslonca. U tom položaju telo je stabilnije, pa dete može više pažnje da usmeri na igru nego na održavanje ravnoteže. Ovakvo sedenje može ukazivati na nekoliko stvari.
Pre svega, neka deca imaju slabije razvijenu posturalnu kontrolu, odnosno sposobnost da stabilno održavaju trup tokom sedenja i pokreta. Kod njih W-sedenje predstavlja način da sebi obezbede dodatnu sigurnost i stabilnost. Kod pojedine dece mogu biti prisutni znaci sporijeg sazrevanja posturalnih reakcija i obrazaca pokreta. U pojedinim terapijskim pristupima razmatra se i mogući uticaj zadržanih primarnih refleksa. I to, poput asimetričnog toničkog vratnog refleksa (ATVR) ili toničkog labirintnog refleksa (TLR). Bez obzira na uzrok, zajedničko je da dete bira položaj koji mu pruža veću stabilnost.
Važnu ulogu imaju i anatomske karakteristike. Kod mlađe dece prirodno je prisutna izraženija unutrašnja rotacija butne kosti a zglobovi su fleksibilniji nego kod odraslih. Zbog toga je W-sedenje mnogim mališanima jednostavno udobnije od drugih položaja. Međutim, kada dete gotovo uvek sedi na ovaj način, ono propušta priliku da razvija rotaciju trupa, prebacivanje težine sa jedne strane na drugu i kvalitetnu saradnju leve i desne strane tela. Upravo su ove veštine važne za razvoj ravnoteže, koordinacije i fine motorike.
Da li je W sedenje dece razlog za zabrinutost?
U najvećem broju slučajeva – nije. Povremeno W-sedenje u ranom uzrastu smatra se uobičajenim delom motornog razvoja. Kako jačaju mišići trupa, poboljšava se ravnoteža i sazrevaju motoričke veštine, većina dece spontano počinje da koristi i druge položaje, poput turskog seda, sedenja sa ispruženim nogama ili bočnog sedenja. Razlog za dodatnu procenu nije sam položaj, već njegova učestalost i prisustvo drugih razvojnih teškoća.
Kada je vreme da se obratimo stručnjaku?
Ukoliko dete nakon druge godine života gotovo uvek spontano bira W-sedenje i retko koristi druge položaje, preporučljivo je konsultovati fizijatra, okupacionog terapeuta ili fizioterapeuta. Posebnu pažnju treba obratiti ukoliko se uz W-sedenje javljaju i drugi znaci, kao što su česti padovi, nespretnost pri trčanju, otežano održavanje ravnoteže, brzo zamaranje tokom igre ili teškoće u razvoju fine motorike. Ponekad roditelji primećuju da dete izbegava aktivnosti koje zahtevaju puzanje, klečanje ili sedenje sa prekrštenim nogama, što takođe može biti važan pokazatelj.
Zašto samo ispravljanje položaja nije dovoljno?
Roditelji često instinktivno govore detetu: „Nemoj tako da sediš.“ Međutim, samo upozoravanje ili fizičko ispravljanje položaja retko daje dugoročne rezultate. Ako detetu oduzmemo položaj u kojem se oseća stabilno, a pritom nismo razvili veštine koje mu nedostaju, ono će se vrlo brzo vratiti istom obrascu čim mu pažnja popusti. W-sedenje tada nije navika, već način na koji dete sebi obezbeđuje sigurnost tokom igre.
Zato terapijski pristup nije usmeren na zabranu, već na razvoj veština koje će detetu omogućiti da spontano bira raznovrsnije položaje. To podrazumeva jačanje mišića trupa i karlice kroz puzanje, provlačenje kroz tunele, igre guranja i povlačenja. Takođe, penjanje i aktivnosti na nestabilnim podlogama. Istovremeno se kroz bogate senzomotorne aktivnosti podstiču razvoj ravnoteže, koordinacije i kvalitet posturalne kontrole. Važno mesto imaju i igre koje razvijaju rotaciju trupa, prelazak preko srednje linije tela i saradnju obe strane tela. Ali i aktivnosti koje podstiču raznovrsne položaje sedenja tokom igre. Kada kroz igru dete razvije bolju kontrolu trupa, ravnotežu i sigurnost u pokretu, potreba za W-sedenjem najčešće spontano nestaje. Ono tada više nije neophodna strategija za postizanje stabilnosti, već samo jedan od mnogih položaja koje dete povremeno može izabrati.
Na kraju, važno je zapamtiti da W-sedenje samo po sebi nije dijagnoza. Ono je signal koji treba posmatrati u širem kontekstu detetovog razvoja. Upravo zato je procena stručnjaka usmerena na dete u celini. Na njegovu motoriku, posturalnu kontrolu, igru i svakodnevno funkcionisanje – a ne samo na način na koji sedi.
Članak je realizovan u saradnji sa portalom neurorazvojnicentar.rs
