Anđela Trajković, supruga i mama je naša kreativna mama, koja inspiriše! Ovo je priča o mladoj ženi koja je svoj zdravstveni problem sa uspehom rešavala. I koja pomaže drugim budućim mamama sa dijabetesom tip 1.
Svoje iskustvo podelila je na instagrm i fejzbuk profilima. I tako podržala mnoge buduće mame koje se suočavaju sa dijabetesom tipa 1. Anđela ima 28 godina i živi u Beogradu sa suprugom Sinišom i sinom Filipom.
Aktivista je Udruženja za borbu protiv dijabetesa grada Beograda ”Plavi krug”. Takođe i predavač na kampu za mlade lidere u dijabetesu Dijabetološkog Saveza Srbije. Predaje na temu ”Dijabetes i putovanja”.
Anđela, svoje iskustvo ste preneli mladim ženama na društvenim mrežama?
Da želja mi je bila da svoje iskustvo i savete podelim sa drugim ženama. Tako je nastao profil na instagramu i fb. To je mesto gde mogu dobiti savete kako se trudnoća sa dijabetesom tip 1 može voditi zdravo, bezbedno i uspešno. Često dobijam pitanja na koja rado odgovaram. Tu sam za njih.
Od kada imate dijabetes tip 1?
Sa dijabetesom tip 1 živim 20 godina, od oktobra 2003.godine. Dijabetes tip 1 dijagnostikovan mi je oktobra 2003.godine, kada sam imala 8 godina. O dijabetesu se u mojoj porodici nije znalo. Sve je počelo kada sam se kao dete inficirala virusom, koji mi je oborio imunitet. Ubrzo su se razvili i standardni simptomi dijabetesa tip 1. Učestala žeđ, mokrenje i gubitak telesne težine u kratkom vremenskom periodu. Kada su me doveli na Institut za majku i dete, situacija je bila alarmantna. Na Institutu sam se pojavila sa glikemijom 45,6. Na sreću, bila sam u potpuno svesnom stanju. Uspostavili su mi dijagnozu i insulinsku terapiju.
Od trenutka kada mi je dijagnostikovan dijabetes tip 1 sam na terapiji insulinom. Do 2012.godine bila sam na terapiji insulinskim analozima u vidu injekcije, a od 2012.godine sam na terapiji spoljnom portabilnom insulinskom pumpom koja mi je promenila zivot. Pored insulinske pumpe koristim i senzore za kontinuirano merenje nivoa šećera u krvi. Takođe, koristim i aparat za merenje nivoa šećera u krvi.
Kako je vaše okruženje reagovalo na vašu bolest?
Od samog početka bila sam svesna svoje bolesti i prihvatila sam je pozitivnog stava. U osnovnoj školi sam zbog nje doživljavala diskriminaciju. Kako od strane učenika, tako i od strane nastavnika i direktora škole. Uzrok svega toga bio je manjak edukacije. Nisu imali dovoljno razumevanja za moje zdravstveno stanje. I tako me nisu doživljavali kao svu ostalu decu. Tada nisu postojala udruženja koja su širila svest o dijabetesu, nije se o tome pričalo. Nije se na ovu temu u široj javnosti mnogo znalo.
Kako ste reagovali kada ste ostali u drugom stanju?
Početkom maja 2022.godine saznala sam da sam u drugom stanju. Mlada sam, puna pozitivne energije. Prihvatila sam lepe vesti s radošću. Znala sam da me čekaju trud i prepreke. To me nije sprečilo da se radujem onome što tek dolazi. Kada sam saznala da sam u drugom stanju, TSH i HbA1c nisu bili u referentnim vrednostima. Iako doktori potenciraju na važnosti da sve bude u granicama normale.
U trećem mesecu prvog trimestra moje trudnoće, suočila se sa još jednim izazovom. On je poremetio tok lečenja moje osonovne bolesti. Imala sam hematom. I iako on nije dugo bio tu, za mene je to izgledalo kao da traje čitavu večnost. Morala sam da mirujem, primala sam Progesteron depo. Niko mi nije rekao da će mi zbog toga biti neophodna veća količina insulina.
Veoma je važno držati nivoe šećera u krvi pod kontrolom (od 5,0 mmol/l do 7,8 mmol/l) tokom trudnoće. Kako se ne bi rađale “džinovske bebe”. Povišena glukoza, u plodu izaziva hiperglikemiju. Ona utiče na pojačano lučenje insulina ploda. Ali, izborila sam se sa ovim izazovima.
Kako je tekao vaš porođaj?
Porodila sam se u utorak 20.decembra 2022.godine carskim rezom. Trudnoću mi je vodila profesorka Dr Miroslava Gojnić Dugalić, specijalista ginekologije i akušerstva. Ona je i načelnica odeljenja Patologija trudnoće na Klinici za ginekologiju i akušerstvo Univerzitetskog KC Srbije. Ceo 9. Mesec trudnoće sam ležala na odeljenju Patologija trudnoće.Tako su lekari mogli svakodnevno da me prate do samog porođaja. Priprema za porođaj napisana je od strane mog endokrinologa sa Klinike za endokrinologiju KCS. Prema pripremi za porođaj, trebalo je da tokom celog porođaja kao i nakon njega imam na sebi insulinsku pumpu. I to sa unapred korigovanim dozama insulina prema mojim potrebama. Kako to nije „po protokolu kuće“ Klinike za ginekologiju i akušerstvo, insulinsku pumpu sam morala da skinem. Glikemije nivoa šećera u krvi bile su u konstantom porastu, u rasponu od 14 do 20 mmol/l sve do srede popodne. Tadada su mi vratili insulinsku pumpu kako bih mogla da nastavim da je koristim. Moj život je, na neki način, bio ugrožen.
Izgleda da naši lekari (i protokoli) nisu skloni promenama. Volela bih da se promene i uvedu nova saznanja. Da bi i druge mlade devojke i žene u Srbiji koje žive sa dijabetesom tip 1 i koriste insulinsku pumpu kao savremenu vrstu terapije. Koju im je obezbedila država Republika Srbija. I da bi mogle da se porode potpuno normalno, zdravo i bezbedno koristeći insulinsku pumpu.
Anđela Trajković – Šta predstavlja projekat “Korak više šećer niže”
Bavim se folklorom od 2000. godine. Aktivno igram u Umetničkom centru ”Talija” iz Beograda. Takođe sam i licenciran učitelj igranja. Od pre nekoliko godina sam angažovana i na čuvanju i održavanju nošnje našeg ansambla. Pre nekoliko godina pokrenuli smo projekat ”Korak više, šećer niže”. U želji da pozovemo decu i mlade koji žive sa dijabetesom tip 1. Da se priključe ansamblu narodnih igara i pesama. Da se socijalizuju šireći zajednička iskustva o životu sa dijabetesom. Da se bave narodnom igrom kao vrstom fizičke aktivnosti i da šire kulturu i tradiciju našeg naroda.
Zahvaljujem se svom suprugu Siniši, kao i svojoj porodici i prijateljima koji su bili uz mene od samog početka. I podržali moje Slatko Drugo Stanje.
