Gordana Tomić naša kreativna mama, je umetnica ostvarena karijerom na globalnoj sceni savremene likovne umetnosti, a nedavno je postala i majka. Rođenje kćerkice Eleonore, njoj znači vrhunac dosadašnjeg životnog puta, a donelo joj je pauzu u stvaralaštvu i višemesečnu borbu za nešto dragoceno, funkcionalnost ruku.
Za umetnike kažu da čovečanstvu ostavljaju dela, i da ih ona dovoljno ispunjavaju, koliko se majčinstvo razlikuje od umetničkog stvaranja?
Izvesno da umetnik može biti sasvim ispunjen svojim stvaralaštvom; biti intezivno vezan za svoja dela; osećati odgovornost; percipirati svoju prolaznost gledajući na njih; neretko žrtvovati zaista mnogo za svoju umetnost i sasvim izvesno i ona ima karakter njegovog nasleđa. Potomstvo je nešto drugo i svako dete je remekdelo, ništa manje nego čudo, koje se dešava nad vama samima – novi ljudski život. Meni najzanimljivija razlika između majčinstva i umetničkog stvaranja je vezana za dodatnu vrednost vlastite ličnosti, koja je moguća kod umetnika, ali suprotno u majčinstvu vrlo brzo postajete svesni, da se ništa posebno ne dešava sa vrednošću vaše ličnosti, već je reč o zasebnoj, novoj ličnosti.
Da li Vas je period trudnoće odvojio od slikarstva?
Moram da priznam da jeste. Osim uobičajene opasnosti rada sa supstancama kakve sadrže boje i slikarska sredstva, izazov je bio i fizičke prirode. Naime, ja sam slikarka velikih formata, pa i kolosalnih, gde su dimenzije slika veće i od četiri metra. Moj izraz je ekspresivan, a gest snažan, što zahteva određenu fizičku spremnost. Iz potrebe da se izrazim, u toj lepoj fazi, u kojoj se potpuno obnavlja energija, uglavnom sam crtala, ali sam morala da pauziram sa slikanjem.
Da li Vam je to teško palo?
Slikanje je moja nasušna potreba i svakako da mi je veoma nedostajalo. Sve vreme su se u mojoj glavi odvijali celokupni tematski solilokvijumi, za koje se nadam da će ostati emotivne skice za nova dela, zaokružena u jedan novi ciklus slika.
Jeste li se osećali uskraćenom i zbog toga što zbog rođenja Eleonore niste mogli da idete na svoje zakazane izložbe po svetu?
Propustila sam planirana izlaganja na sajmovima Art Basel u Majamiju i ART021 u Šangaju, kao i izložbu na Menhetnu, u galeriji koja me godinama zastupa u Njujorku i globalno. Nije mi bilo žao zbog toga, jer sam sa druge strane tokom iščekivanja bebe bila preplavljena osećajima jedne božanstvene ljubavi i radošću zbog njenog dolaska na svet. Moj slučaj je bio, da nisam želela da dovodim svoj komfor u pitanje, veoma lako sam odustala od prekookeanskih letova u tom vremenskom periodu, promenila sve planove te vrste i eto, usputno naučila kako je to biti umetnik sa „prisustvom odsustva“!
Impresije nisu izostale i zahvaljujući profesionalnom osoblju moje matične galerije i ipak jednoj otvorenosti svetske publike, stigle su do mene, kao posebna nagrada.
Kolika je podrška Vašeg supruga u Vašem umetničkom radu, ali i roditeljstvu?
Najbolji odgovor je verovatno navod konkretnih primera. Moj suprug Vladan je uvek bio uz mene na izložbama, a prisustvovao je i porođaju. Prvih dana kod kuće, bio je podjednako uz našu bebu, tokom odmora, sačuvanog upravo za taj vremenski period. Smatram da je, pored toga što je ljubav najveća inspiracija u umetničkom stvaralaštvu, i roditeljstvu potrebna inspiracija. Ona se nalazi u tim nadograđenim relacijama ljubavi.
Da li već sad imate planove – šta bi Eleonora mogla da postane kad poraste? Da li biste voleli da bude slikarka i zašto?
Umetnički talent, kao i svaka druga darovitost, fascinira. Volela bih da što pre prepoznamo za šta ima dara i to podržimo. Biti slikarka je sjajno i volela bih i da bude slikarka, ne samo tehnički govoreći, već da uživa slobodu koja i znači umetnost, kao i da oseća sreću i fascinaciju koju donosi takav poziv. Sa visokom umetnošću osećate potiranje granica i možete postati zaista jedan kompletan građanin sveta. Svakako izbor će biti njen.
Koje još imate strasti/sklonosti?
Teško pitanje, jer ima toliko toga što me strasno okupira. Pored toga što sam umetnik i kreativac, ja sam po afinitetima prirodnjak, matematičar i fizičar; karijerno IT-evac i ekonomista, poslovna sam žena, preduzetnik; po karakteru borac i pregalac, a to mnoge i velike stvari čini mogućim.
Vaš poziv je bio ugrožen jednom, tegobom vezanom za trudnoću, recite nam nešto više o tome?
Najveći izazov moje trudnoće je bio sindrom kapralnog tunela (Carpal tunnel syndrom). Prilično je čest, ali ne previše poznat. Vezan je za funkcionalnost ruku, tačnije šaka i manifestuje se kao utrnulost i bol u prstima, a izuzetno u jutarnjim časovima, te dovodi u pitanje sve fine pokrete i precizne radnje. I da, u jednom trenutku, ja sam se ozbiljno zapitala da li će čak i moja slikarska karijera biti ugrožena. Za mene je bila šokantna spoznaja da u našem okruženju postoji mnogo žena koje žive sa posledicama ovog sindroma, a da, nažalost, ne znaju. Zanemaruju simptome, piju lekove protiv bolova, teše se narodnim „proći će“, a usled toga što se izgleda ni svi lekari ne snalaze u ispravnoj dijagnostici, one ne znaju od čega tačno pate. Većina ostaje uskraćena za pravovremene savete o preventivi, jednostavno trpe i sažive se sa posledicama i tegobama.
Kako ste se osećali kada su vam lekari rekli da ste zbog sindroma karpalnog tunela u opasnosti da ne možete da držite bebu u naručju? Da li vam je tada palo na pamet slikanje?
Tada sam samo razmišljala o svim tim karnerićima, dugmićima i mašnicama, na bebinoj odeći, o njenim ručicama, malenim i finim detaljima, vezanim za brigu i pažnju koju želim da joj pružim, o sigurnosti, koje moje ruke moraju da joj obezbede i bila sam uplašena. Iskreno, u tim prvim trenucima, nisam mislila na slikanje, već samo na moju bebu.
Moram naglasiti da sam, pre svega, sama prepoznala o čemu je reč uz pomoć jedne sjajne mobilne aplikacije, potom se obratila mom lekaru ginekologu, koji je potvrdio sumnje i uputio me na dalja testiranja, te razgovor sa specijalistima. Oni su mi predviđali operaciju ruku, nakon bebinog rođenja, kao najizvesniji ishod za rešenje takvih tegoba. I dok, u lokalnom okruženju nisam naišla niti na jedan primer, da neko od mojih prijatelja zna o čemu pričam, zahvaljujući kolegama iz inostranstva, koji su na moje čuđenje bili sasvim upućeni na temu o karpalnom nervu u korenu šake i sindromu karpalnog tunela – ja sam dobila neke savete iz njima bliskog iskustva, ali i potpuniju sliku o raznolikosti metoda za prevenciju razvoja sindroma karpalnog tunela. Kako smo moje prijateljice i ja, ovde, bile potpuno neupućene u tako tipičnu temu u trudnoći i šta uraditi, u odnosu na prijateljice iz inostrantsva, svojevrsno i očigledno, smo dobile lekciju o generalnoj svesti preventive kod nas. A situaciju da, zbog opasnosti koju su mi predviđali, neko vreme po rođenju, ne mogu uzeti svoju bebu, nisam htela da dopustim.
Relativno ste lako i kreativno izašli iz problema, opišite nam svoj pristup?
Ako je lako punih šest meseci nositi steznike tokom noći, na obe ruke, onda sam lako izašla iz problema. I da se razumemo, to nisu obični steznici, već ortoze sa metalnim longetama – komadi profesionalne sportske opreme, za fiksiranje zglobova kod sportskih povreda. Oni, dakle, u ovom slučaju obezbeđuju da se zglobovi šaka ne savijaju tokom noći, prilikom opuštenosti ruku za vreme sna i time se izbegava pritisak na određeni nerv, koji se nalazi između korena šake i zgloba, u jednom tunelu od mnoštva koščica šake, takozvani nerv karpal.
Korišćenje steznika za karpal za mene je bilo najprihvatljivije rešenje, uzimajući u obzir da se u trudnoći ne smeju baš koristiti fizikalne terapije i uobičajeno kreme sa kortikosteroidima. Sa druge strane kolektovani predlozi iz stručnih digitalnih aplikacija i saveti mojih prijatelja sa boravištem u Aziji, svodili su se na primere akupunkture i odgovarajuće lekovito bilje, onih pak iz Amerike na vežbe i primenu upravo tih steznika, tako da i nisam imala širok izbor sa onim što se od toga praktikuje na našem podneblju.
Čak ste i u porodilište išli sa ortozom, da li su vas tamo čudno gledali?
E, pa da. Samo jedan lekar, iz te meni nove, ekipe dežurnog osoblja, u toj noći pred porođaj, prepoznao je o čemu je reč i dao komentar „Šta, karpal!? Pa, zar na obe ruke?“. Posvetio mi se sa posebnom pažnjom. Svi ostali su me gledali u čudu, narednih par dana, zapitkivali „Šta vam je to?“, da bi na kraju sa oduševljenjem o saznanju za takvo rešenje, zaključili da poznaju nekog kome je to potrebno.
Sigurna sam da veliki broj trudnica i novih mama ima ovaj problem i jednako sam sigurna da je jednostavna preventiva bez obzira što iziskuje upornost svakodnevne primene, bolja solucija od operacije i neizvesnosti koliko će trajati, do kojeg stadijuma će stići i da li će proći samo od sebe. Kako se ovaj sindrom javlja kod programera i drugih operativaca na tastaturi, sve češće kod mlađe populacije, čudilo me je što medicinko osoblje, koje sam ja sretala, o tim opcijama preventivnh metoda ne zna više i da ih ne predlaže.
Da li sad osećate bolove, utrnulost i slično?
Ne, apsololutno. U trenutku kada sam shvatila da sam u stanju da bebu mogu da nosim koliko god da je potrebno, uvidela sam da su ortoze bile potpuno delotvorne. Pobedila sam uporne tegobe. Izdržala sam sve te mesece sa svim tim noćima i potpuno fiksiranim zglobovima, njoj za ljubav. Moja Eli mi je spasila ruke.
Ja danas mogu reći da me je Eleonorin dolazak motivisao da budem kreativnija nego ikada i naučio da je kreativan pristup zalog posvećenom majčinstvu.
Da li čovek mora da bude kreativan da potraži rešenje izvan kalupa, odnosno, mišljenja nekih lekara?
Verujem da je dovoljno ne uzimati stvari „zdravo za gotovo“, čak ni u medicini, već se usuditi na postavljanje pitanja izvan važeće dogme. I baš svako može da bude kreativan i preduzimljiv, dogod se odlučuje da se zapita kako nešto uraditi izvan klišea, može se konsultovati na više mesta i na pravi način sagledati svoju poziciju, kao što sam i ja na vreme, zapravo, jednostavno uradila.
Gordana Tomić, šta danas smatrate najvažnijim i svojom misijom?
Ljubav. Ona je jednostavna i odgovor je na sva pitanja. Ona je stvar upornosti. Ona je suština stvaralaštva i rada. Inspiracije i slobode. Želje. Čak i žrtve, jer nema ljubavi bez žrtve. Ljubav je, takođe, stvar borbe, otpora predefinisanom stanju stvari. Traganja za pitanjima i istinom o sebi i ostalom. Ljubav je suština ispravnih delovanja i promišljanja.
Moja misija je da kroz emociju mojih dela i celokupan lični primer tu poruku prenesem mnogim ljudima. A nadasve mojoj kćerci.
