Često smo u nedoumici, kada se obratiti dečijem psihijatru ili nekom drugom stručnjaku, kako bi smo podržali dete. Dečiji psihijatar je lekar sa specijalizacijom, stručnjak koji brine o mentalnom zdravlju dece. Pomaže im kao i njihovim porodicama da se izbore sa različitim stanjima, a ponekada iste stave pod kontrolu.
Kada se obratiti dečijem psihijatru?
Ako se prepoznajete u bilo kojoj od četiri grupe na spisku ispod, ovaj tekst je namenjen upravo Vama.
- Zabrinuti ste za mentalni razvoj svog deteta.
- Niste sigurni da li se njegov razvoj i sazrevanje odvija u dobrom smeru.
- Čini vam se možda da se sa detetom nešto čudno dešava.
- Pitate se ko bi mogao pomoći – da li postoji neko usko specijalizovan sa kojom možete razgovarati o svemu?
Čime se tačno bave ovi stručnjaci?
Dečji psihijatri se bave neurorazvojnim poremećajima kao što su:
- Poremećaji iz spektra autizma.
- Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).
- Poremećaj intelektualnog razvoja.
- Poremaćaji komunikacije, jezika i govora.
- Tikovi.
- Problemima sa umokravanjem i defekacijom.
Pored ovih postoje i poremećaji sa početkom u ranom detinjstvu kao što su: poremećaji anksioznosti, poremećaji ishrane i spavanja, ponašajni problemi, poremećaji raspoloženja, psihoze.
Koja je primarna uloga dečijeg psihijatra?
Uloga dečjeg psihijatra je da prepozna, potvrdi ili odbaci sumnje vezane za postojanje psihopatoloških poremećaja koji se javljaju u detinjstvu kao i da na najbolji mogući način sprovode adekvatan tretman.
Kada je neophodno javiti se dečijem psihijatru?
Kada govorimo o najmlađem uzrastu (0-3 god.) roditelji se često brinu da li se razvoj njihove dece odvija u skladu sa njihovim uzrastom. Neretko je ta briga preterana. Dešava se da razvoj svog mališana upoređuju sa starijim detetom, ponekada im se čini da postoje određeni simptomi. Nekada je to zaista opravdani strah, a nekada samo prevelika zabrinutost.
Znaci mogućeg problema koje ne smete zanemariti
Postoje kašnjenja koja nikako ne bi trebalo zanemariti i koja zahtevaju konsultaciju dečjeg psihijatra u tom baš ranom periodu razvoja.
- Ako se beba ne osmehuje do navršenog 6-og meseca.
- Ako do 9-og meseca ne reaguje na spoljne zvukove, ne uzvraća osmehom.
- Ako se do 12-og meseca ne odaziva na poziv imenom.
- Ako do 12-og meseca ne brblja i guguče.
- Ako do 12-og meseca ne uzvraća na gestove, ne pokazuje prstom, ne maše.
- Ako do 16-og meseca nema nijedne reči.
- Ako do 24-og meseca nema nijedne fraze od 2 reči a da to nije imitiranje ili ponavljanje.
Pored toga, bilo koji gubitak govora, brbljanja i gubitak stečenih veština zahteva obraćanje psihijatru.
Koji su drugi simptomi koju mogu da budu razlog da potražite stručnu pomoć
Pored gore-navedenih, postoje i drugi simptomi koji mogu da ukažu na postojanje stanja koje zahteva stručnu pomoć. Kao što su: dete ne ostvaruje kontakt pogledom, ne prati pogledom objekte u pokretu, ne inicira ili ne reaguje na maženje. Zatim, ne pruža rukice da ga uzmete, ne gleda u pravcu u kojem pokazujete prstom. Ne igra se sa drugom decom ili odraslima, izdvaja se iz grupe, itd.
Reagujte na vreme i ne bežite od problema
Taj period, (0-3 god.) je zapravo i najbolje vreme kada se sprovode rane intervencije koje podrazumevaju pružanje adekvatne pomoći kako bi bebe i mala deca naučila osnovne a i nove veštine koje se obično razvijaju tokom prve tri godine života i to:
- Fizički razvoj (puzanje,hodanje)
- Kognitivni razvoj (mišljenje, učenje, rešavanje problema)
- Komunikacija (razumevanje, razgovor)
- Socijalno-emocionalni razvoj (igranje, uzajamna igra, adekvatni emocionalni odnosi)
- Samopomoć (ishrana,oblačenje, taletni trening)
Pored svih pomenutih poremećaja fokus je često na postojanju emocionalnih problema koji se javljaju u ranom detinjstvu i kod mladih, a koji su potpuno i očekivani u tom uzrastu. Mada, ponekada njihov intenzitet prevazilizazi razvojni nivo i zahteva pozornost lekara. Tu spadaju anksiozni poremećaji, poremećaji raspoloženja itd.
Kada i u kojim još situacijama bi roditelji trebali da obrate pažnju na svoju decu i zatraže pomoć?
- Ispoljava razne strahove koji ih ometaju u svakodnevnom funkcionisanju.
- Izbegava da idu u vrtić jer se boji da će se roditeljima nešto strašno desiti.
- Odbija da spava samo.
- Ima noćne more.
- Pokazuje preteranu razdražljivost i teško se smiruje.
- Ima tendenciju da se sampovređuje griženjem ili je agresivno prema drugima.
- Pokazuje preteranu zabrinutost.
- Ima česte bolove u regiji glave i stomaka.
- Ne uživa u aktivnostima koja mu inače pričinjavaju zadovoljstvo.
- Počne da se povlači u sebe i slabije se druži sa vršnjacima.
- Nema koncentraciju.
Šta će uraditi dečji psihijatar?
Nekada je dovoljno samo ohrabriti roditelje i dati smernice kako se dalje ophoditi. U zavisnosti od slučaja, problem često zahteva multidisciplinaran pristup gde će dečji psihijatri zajedno sa svojim saradnicima (psiholozima, defektolozima, logopedima, spec. pedagozima, socijalnim radnicima, vaspitačima) doneti najbolje odluke za dalji razvoj vašeg deteta. Takođe u radu sa decom psihijatri koriste razne psihoterapijske tehnike. U nekim situacijama je neophodno primeniti u terapiju lekovima.
Ono što je najvažnije je da razgovarate i slušate šta dete ima da vam kažu. Budite uz njih, kritikujte kada zasluže, ali i pohvalite. A ako ste zabrinuti da se sa njima nešto čudno dešava obratite se za pomoć bez oklevanja i stida.
