Loš odnos roditelja, bez obzira na to jesu li razvedeni ili žive zajedno, utiče na detetovu sliku o sebi, o drugim ljudima i o životu uopšte. Kada dete odrasta sa saznanjem da se mama i tata ne vole i ne poštuju, dete nema unutrašnji mir, nema oslonac i sigurnost. Nema oslonac u spoljašnjem svetu, pa ga nema ni u sebi.
Kako loš odnos roditelja trajno utiče na dete?
Loš odnos utiče loše na dete i posredno, oduzimajući snagu i želju roditeljima da sa decom budu najbolji što mogu. Može li mama nakon svađe sa mužem otići u sobu i sa decom biti zabavna, radosna i maštovita? Može li biti srećna u igri i u razgovorima sa njima? Ne može, bar ne onako punim srcem, jer za tako nešto je potreban unutrašnji mir.
Topla i brižna a ne radosna i srećna
Dok mamu boli prethodna svađa, ružne reči, ljutnja, krivica i izbegavanje, najbolje što može je da bude pažljiva i tolerantna sa decom. Ne srećna i radosna, nego topla i brižna, a i za to je ponekad potreban herkulovski napor. A dete želi srećnu mamu! I mama želi da bude srećna sa detetom.
Povremena neslaganja su zdrava ali ne i svađe
Videti mamu kako ponekad nije dobre volje ili videti roditelje kako se ponekad raspravljaju i ne slože na kraju može da bude veoma zdravo za dete. Dete time uči kako je u redu ne biti uvek srećan. Uči kako izgleda tuga, kako strah, a kako ljutnja i da je u redu da to oseća. Ali, veoma je važno da mama i tata objasne detetu zbog čega osećaju ta neprijatna osećanja. Da mu kažu čega se plaše ili zbog čega se ljute i da to urade vodeći računa o sadržaju.
Povremene rasprave i neslaganja su zdrave jer smo različita bića. Sa različitim odrastanjima, snagama, slabostima i željama, pa je nerealno očekivati da se oko svega slažemo uvek. Ali svađe, kada se koristi vikanje, pogrdne reči, pasivna agresivnost, posprdnost, omalovažavanje, to nikada nije dobro ni zdravo.
Kako objasniti detetu?
Ako je dete ipak prisustvovalo svađi roditelja, važno je reći detetu da smo preterali. Da nismo nešto trebali reći, da se kajemo zbog nekih reči, da nam je žao. Važno je saosećati sa detetom i znati koji deo svađe, koje reči je dete moglo shvatiti veoma pogrešno. Važno je da dete vidi da umemo da se iskreno izvinimo i pomirimo nakon svađe. Nije u redu reći detetu „tata me je naljutio“ jer ta rečenica detetu ništa ne pojašnjava. Ali ga poziva u savez sa mamom, mamom koja je u detetovim očima tada žrtva tate. Ako dete uvedemo u takvu psihološku igru, ono će prema tati osećati ljutnju. A prema mami će osećati naizmenično osećanje krivice i ljutnju. Kada se dete pozove na jednu stranu u odnosu mame i tate, detetu je tada vrlo teško da prema ijednom svom roditelju oseća čisto, nezaprljano osećanje ljubavi. I da se oseti bezbedno.
Kako dete reaguje na loše roditeljske odnose?
Malo dete može da pokazuje svoju tugu i strah zbog roditeljskog lošeg odnosa na različite načine. Dete koje je izašlo iz pelena može opet početi da mokri u pelene. Može početi da muca ili da uprošćuje svoj vokabular i koristi manje reči. Može postati agresivno i povređivati drugu decu ili sebe. Može postati tužno ili uplašeno i imati strah da se odvoji od roditelja. Može početi da traži pažnju na negativan način (agresijom, inatom). Takva reakcija je posebno bolna po dete jer ne samo da ne dobija pažnju koja mu treba. Nego dobija u njegovim očima potvrdu da nije voljeno, da mamu i tatu baš briga za njegova osećanja.
Kako dete razume raspravu mame i tate?
Malo dete ima egocentrični pogled na svet. Odnosno, ono veruje da mnoge stvari i događaji, inače sasvim nezavisni od njega, imaju veze sa njim. Da su u nekoj relaciji sa njegovim postupcima ili mislima. Ako je dete bilo nevaljalo, u svojim očima, ono će verovati da je to prouzrokovalo svađu roditelja. Na isti način na koji veruje da Sunce zalazi da bi ono išlo na spavanje. Ako je dete bilo ljuto na brata, to je sigurno prouzrokovalo da se brat razboli. Kada je mama tužna, dete veruje da je ono krivo.
Neki roditelji se jasno sećaju svojih ranih godina, raznih događaja i onoga kako su se tada osećali. Takva sećanja mnogi odrasli ljudi nemaju i, ako ih imaju. To je njihova velika snaga. Tada zaista mogu da osete to što dete oseća u nekoj situaciji i da znaju kako dete razmišlja i kako doživljava svet odraslih.
Dečiji pogled na svet je drugačiji, to nikada ne treba da izgubimo iz vida
Veoma je važno učiti o deci, čitati knjige o razvojnoj psihologiji i knjige o roditeljstvu. Važno je da razumemo dete i kako se ono oseća jer dečiji pogled na svet je mnogo drugačiji od našeg. Važno je da imamo želju da na kraju dana, kakav god da nam je dan sa decom bio, sednemo i razmislimo zašto je dete plakalo. Zašto je bacalo stvari, zašto je bilo tužno. Dobar roditelj bi trebalo da bude više zainteresovan za uzrok nekog detetovog ponašanja nego za efikasan način da to ponašanje spreči.
