Kako da prepoznamo dečija stanja i osećanja? U praksi imamo pojavu da roditelji, iz najboljih namera, zaborave da sagledaju samo dete. Tek kada roditelj ima jasnoću da je u procesu vaspitanja prioritet upoznavanje i razumevanje deteta s pozicije njegovog unutrašnjeg sveta i da se na to oslanja naš spoljašnji uticaj na njega i grade se dobri, zdravi, kvalitetni odnosi.
Kako su roditelji usmereni
Nekada se roditeljstvo usmerava na cilj da se dete nauči što većem broju veština koje odgovaraju uzrastu deteta. Da se obuče, svuče, da koridti kašiku, nož, silazi niz stepenice bezbedno, da pere zube… Ponekad na različita kognitivna znanja i umenja. Kao, da nauči pesmice, da ume da ih ponovi tačno, d abroji do pet. Da zna koliko ima godina, da zna tačno delove tela, imena žvotinja na pokaz, onomatopeje i slično.. Često se roditelji usmeravaju na to da dete savlada mnoge socijalne veštine. Kako da se ponaša u grupi vršnjaka, za stolom, na ulici, u prodavnici, u parkiću…
Sve pobrojano je u redu, sve je to zajedno redovan detetov razvoj. Da li ima nešto što tu nedostaje? Da, ima. Deo koji se odnosi na samo dete. Kako se dete prilikom učenja svega navedenoga oseća? Šta i kako bi dete želelo da se to odvija. Zašto je to važno?
Perspektiva deteta – Dečija stanja i osećanja
Važnost da roditelji znaju, kako je nazivamo, perspektivu dece, je osnov da dete uči brže i sa više zadovoljstva. Da savladava postavljene mu zadatke i izazove najbolje što može u datom periodu.
U praksi imamo pojavu da roditelji, iz najboljih namera, zaborave da sagledaju samo dete u konkretnim situacijama. Zaborave da “VIDE” svoje dete. Šta znači “videti” dete? To znači usmeriti se na dete kao na biće koje trebamo upoznati. Biti svestan detetovih jedinstvenih, samo njemu važnih reakacija na određene situacije. Način kako iskazuje emocije, kako se pokreće u naše planirane aktivnosti.
Otkrivanje unutrašnjeg sveta deteta
Isto tako to se odnosi i na upoznavanje unutrašnjeg detetovog sveta, kako dete vidi neke situacije iz svog života. To često zna da bude sasvim drugačije od našeg razumevanja i viđenja. Na ovom mestu je izuzetno važno da se posebno posvetimo otkrivanju unutrašnjeg sveta deteta. Da nam se tu ne podrazumeva i ne nameće ono što dolazi iz našeg iskustva. Ili iz literature koja pogađa opšta mesta, iz isksutva drugih roditelja jer to su njihova autentična i lična iskustva. Ovo neće da kaže da sve pobrojano nije važno i da se ne treba koristiti u procesu vaspitanja dece. Ovo hoće da kaže da je na prvom mestu process upoznavanja deteta u smislu jedinstvenog i neponovljivog bića. Bića koje je vrednost samo po sebi. To znači da roditelji prvenstveno budu usmereni na to kako dete doživljava svet oko sebe.
Kako ćemo to saznati? Koji su načini da roditelji što bolje upoznaju unutrašnji svet dece?
To, svakako nije razgovor sa decom, barem nije do 5., 6. godine. Zašto? Jer mala deca nemaju sposobnot introspekcije. Ono to roditelj može da preduzme to je da dete nacrta ono što mu se dedašava. Ono što bi roditelj hteo da sazna kako je dete doživelo. Tek kada dete to nacrta onda roditelj može na osnovu crteža podstaći dete da govori o svom crtežu. Roditelj tada prati, bez prekidanja, dodavanja, ispravljanja.
Dete treba pustiti da govori sve što želi da kaže, a roditelj da to primi, u miru i poštovanju detetovog doživljaja. Na ovaj način če roditelj saznati mnogo toga o svom detetu. Roditelj može kratkim pitanjima tipa “Zašto”, “Kako”, Kako bi ti želeo”, “Šta bi sa tim mogao uraditi”, “Kako bi to mogao rešiti”, pomoći detetu da dodatno integrišu svoj doživljaj.
Šta god da čuju u ovom razgovoru a detetom, roditelji nikako ne treba da pokažu negodovanje, ljutnju, neslaganje. Detetu u susretu s anjegovim unutrašnjim svetom treba sagovornik koji će pokazati poštovanje prema njemu. Razumevanje, podršku na koju se dete oslanja da se može osećati prihvaćeno i sigurno. Nakon toga roditelj može planirati korake kako da dete nečemu nauči, oduči, nesto kod deteta promeni. Tada mu mogu od pomoći može biti literature, lično iskustvo, iskustvo drugih ili stručnjaka.
Tako se grade dobri, zdravi, kvalitetni odnosi
Dakle, tek kada roditelj ima jasnoću da je u procesu vaspitanja prioritet upoznavanje i razumevanje deteta s pozicije njegovog unutrašnjeg sveta. I da se na to oslanja naš spoljašnji uticaj na njega i grade dobri, zdravi, kvalitetni odnosi.
Da bi roditeljstvo išlo u ovom pravcu i ovim pravcem potrebno je stalno se preispitivati kao roditelj. To jest kao osoba, i težiti ličnom razvoju paralelno sa razvojem deteta.
