Najvažnije mi je da deca umeju da budu srećna. Ja sam mama koja želi da jednog dana ponosno može da kaže: „Moja deca imaju srećne porodice“.
„Moja deca imaju divne brakove i mnogo su srećni“, „Moja deca uživaju u poslovima kojima se bave, zaista su se pronašli u tome…“
Da moja deca umeju da budu srećna
Da umeju da se probude ujutru lepo naspavana. Da imaju lepe snove i ambicije. Da nemaju nepotrebne strahove, slutnje, sumnje, tuge, kajanja, beznadežnosti. Da se raduju svojoj budućnosti. Da moja ćerka, kada se ujutru pogleda u ogledalo, vidi to svoje medeno lice sa istom ljubavlju sa kojom je ja gledam. Da moj sin nikada ne pomisli da nečega ili nekoga nije vredan. Da nikada o sportu ne razmišljaju kao o načinu da smršaju. Da hranu nikada ne dele na onu koja goji i onu koja ne goji. Da umeju da kažu iskreno „Izvini“ i umeju da prihvate izvinjenje. Da znaju da steknu druga. Da umeju da neguju duga prijateljstva. Da umeju da odu od loših ljudi. Da umeju da odu od ljudi sa njima nisu srećni. Da čitavog života budu radoznali i gladni znanja. Da znaju da ne postoji nešto što oni ne mogu naučiti, jezik koji ne mogu savladati, sport u kojem ne mogu uživati, jelo koje ne mogu probati da naprave. Da se ne plaše grešaka.
Da deca znaju da se raduju
Da im njihova prva petica u školi bude jednako draga kao i odbranjena doktorska teza ako je budu želeli, da ne mere svoje uspehe očima drugih ljudi. Da i kada odrastu osećaju jednaku sreću kada nešto novo nauče i savladaju, kao što je sada osećaju kada uspeju da izgovore novu reč ili sklope igračku. Da primećuju lepotu malih stvari: lepo zimsko jutro, hrskavi mirišljavi hleb, prvo prolećno cveće na pijaci, mekoću nove posteljine, miris topljene čokolade, prvi miris mora koji dopre kroz prozor voza, lepo upakovan poklon, lep razgovor, smešna rečenica i zanimljiva starinska reč koju pronađu u knjizi. Voleće beletristiku jednako kao i klasiku. Neće želeti društvo sujetnih i egocentričnih ljudi. Znaće da budu optimisti. Depresija će da bude daleko, daleko od njih. Sumnja u svoju vrednost, sumnja da nečega nisu vredni – daleko od njih. Da umeju da prebole gubitke, to želim da ih naučim. Da umeju da budu sebi lepo društvo. Da ne podmeću sebi nogu. Da umeju da vole i da znaju kad su voljeni.
Ključ sreće
Mnogi roditelji veruju da je ključ sreće u dobrom zaposlenju, ne nužno zbog novca nego zbog ugleda, da neko veoma ugledno zanimanje donosi sreću. Možete čuti kako kažu za nekog roditelja da „opterećuje dete svojim neostvarenim ambicijama“. A ja ne mislim da je tu u pitanju glad tih roditelja da preko dece ostvare svoje ambicije koje sami nisu uspeli da realizuju. Ja mislim da ti roditelji, koji nisu uspeli da ostvare ono što su želeli u životu, da oni veruju da ih baš to deli od sreće. Da upravo zato nisu zadovoljni i mirni. Da sam postala lekar, misli ta mama, ja bih sada bila srećna. I sve što ti roditelji žele je da im deca budu srećna, a veruju da je upravo visoko obrazovanje put do sreće. Da je akademski uspeh put do društvenog priznanja, a društveno priznanje put do sreće. Otud toliko želje roditelja da upisuju malu decu na časove jezika, instrumenata, sportove, da „na vreme počnu“.
Školovanje ne donosi sreću
Nije u tome sreća. Ni blizu. Previše sam duboko nesrećnih visokoobrazovanih ljudi srela da bih imala takve iluzije. Često je to svet sujetnih i samoživih ljudi. Da, školovanje će ti doneti instant priznanje, ljudi će te odmah gledati sa dozom strahopoštovanja, ali to nema ni najmanje veze sa tvojom ličnom srećom. A da li će želeti da u životu budu psiholozi, zidari, lekari, advokati, krojači, slikari, plesači, poslastičari, automehaničari, ni najmanje me ne zanima. Ja nemam akademskih ambicija za svoju decu. Ni najmanje me ne zanima da li će završiti zanat ili će doktorirati. Najiskrenije.
Samo da budu svoji i srećni!
