Dete u lekcijama prijateljstva treba podršku roditelja. Drugari su veoma važni u odrastanju svakog deteta, kako roditelj može pomoći da dete savlada “životne lekcije prijateljstva”?
Imati prijatelja znači imati nekoga za koga znamo da će biti na našoj strani, ma šta da se dogodi. Kada nam se događaju lepe stvari, možemo da ih podelimo sa prijateljem i da nam bude još lepše – da sa njim prolazimo kroz uzbudljive detalje tog lepog događaja iznova i iznova, da zamišljamo kakve će sve divne posledice i efekte na budućnost možda imati taj lepi događaj. Takva maštanja su mnogo uzbudljivija kada se događaju sa nekim, nego kada ih imamo samo mi u svojoj glavi. Jer prijatelj ih čini stvarnijima.
Dete u lekcijama prijateljstva – Ko je prijatelj?
Prijatelj je neko ko nas voli, ko je na našoj strani i radi za naše dobro i u koga imamo poverenja. On je tu da sa njim delimo naše strahove, snove, ambicije, želje i da nas teši, hrabri i ponekad kad treba, na pažljiv način da nam ukazuje na greške koje pravimo. Veoma je važno imati nekoga ko će nas upozoriti na naše loše postupke bivajući pri tome potpuno na našoj strani i čuvajući naše samopoštovanje.
Kako roditelji mogu pomoći deci da steknu prijatelje?
Kada su u pitanju sasvim mala deca, roditeljska pomoć se sastoji više u pronalaženju drugara za dete. Pre nego u izgrađivanju veština potrebnih da bi se održalo prijateljstvo, mada je i ova pomoć važna.
Bebe nemaju potrebu za prijateljima u onom smislu koje će prijateljstvo kasnije dobiti, ali i ona se ozare kada vide drugu decu, pogotovo svog uzrasta ili čak mlađu. Bebe uglavnom vole društvo drugih beba, ali tada se mahom dešava otimanje duda i igračaka, fasciniranost, na primer, prstićima na stopalima druge bebe zainteresovanost za reakcije ove druge bebe. Dakle, kod sasvim male dece istraživanje je dominantan motiv kod druženja.
Deca uzrasta dve, tri, četiri godine umeju da se igraju međusobno, i već u tom uzrastu počinju da biraju drugare sa kojima će se radije zabaviti i nešto novo naučiti. Prijateljstvo im već tada, mnogo znači! Ponekada, imaju potrebu i da se igraju sama, a u grupi. Često se može videti grupa dece u zabavištu koja se igraju zajedno, recimo igraju se “kuće”, a pri tome svako je zabavljen svojim poslom (jedno dete oprema sobu, drugo dolazi sa posla kući itd. i može da uopšte ne primećuje drugu decu. To je jedna od karakteristika dečije igre u tom uzrastu.
Prijateljstva koja opstaju
Prijateljstva koja počnu ovako rano i uspeju da opstanu tokom godina predstavljaju pravo bogatstvo u čovekovom životu. Prijatelji iz detinjstva nas poznaju gotovo onoliko dugo koliko i naše sopstveno sećanje dopire. Sećaju se mnogo čega iz našeg detinjstva, nečega što smo mi sami zaboravili. Zbog toga decu treba ohrabrivati da i kasnije, kako odrastaju, zadrže prijateljstva iz detinjstva, ne nužno među najbližim prijateljima, ali makar sa povremenim viđanjem. Naravno, ukoliko prijatelji iz detinjstva odrastu u loše ljude, tada je to prevelika cena da bi se to prijateljstvo održalo.
Kada je reč o deci prijatelja sa kojima se roditelji druže, roditelji bi trebalo da vode računa o osećanjima svoje dece ukoliko prekidaju ili odluče da prorede druženja sa tim prijateljima jer to znači da će i dete ređe viđati svoje drugare. Čak i veoma mala deca itekako umeju da pate kada izgube prijatelje.
Nije svejedno!
Odrasli ponekad zaborave kako je biti dete, pa veruju da je malom detetu svejedno sa kim se igra, dokle god su deca oko njega. Tako će roditelji, kada odu sa detetom u posetu, možda naterati dete da ode u sobu da se “igra sa drugom decom”, pretpostavljajući da će mu tamo biti lepo i ne vodeći računa o tome da li ta deca prijaju njegovom detetu ili ne. “Tamo će biti mnogo dece”, ali ta deca su vašem detetu potpuno nepoznata i ono bi se možda mnogo sigurnije osećalo u društvu odraslih nego u društvu nepoznate grupe dece.
Razlike kod dece
Neka deca su introvertnija i vole da imaju malo prijatelja sa kojima grade duboka i čvrsta prijateljstva, ali ne uživaju u upoznavanju novih ljudi. Druga deca su ekstrovertnija i vole društvo mnogo dece, vole da upoznaju novu decu i da imaju mnogo prijatelja.
Da li su i maloj deci potrebne veštine da održe prijateljstvo?
Maloj deci su takođe potrebne veštine u održavanju prijateljstava. Ukoliko ih drug ili drugarica povrede (tako što iznenada prestanu da se druže sa njima, nađu drugog najboljeg druga, izdaju ih na neki način, ne stanu u njihovu odbranu u nekoj svađi, kažu im nešto što ih povredi i slično), ona možda neće umeti da vam kažu tačno šta se dogodilo jer će im nedostajati reči. A tada verovatno neće umeti ni sebi da objasne šta se dogodilo. Jer kada nemamo reč za nešto, mnogo nam je teže da to nešto razumemo. Ako dete ne zna šta je to nepravda, ruganje, izdaja, cinkarenje, ako ne zna značenje tih reči, tada ne razume šta se dogodilo i zbog čega oseća ljutnju ili tugu. Treba mu tada pomoći da razume.
Malom detetu je takođe potrebna pomoć odraslih da mu kažu šta da radi sa tim svojim osećanjima.
Šta da radi kada ga prijatelj povredi ili izneveri?
Za razliku od odraslih koji ulaze u nova prijateljstva sa izvesnim već izgrađenim emocionalnim štitom i zadrškom, i kojima nije toliko neočekivano (iako ih i dalje zaboli) kada ih prijatelj izneveri, mala deca nemaju tu vrstu zaštite. Ona ljude uglavnom zavole svim srcem i misle da će to doveka da traje. Zbog toga je veoma važno da roditelji budu tu i shvate ozbiljno kada dete bude povređeno od strane svog druga ili drugarice. Dete upravo u tom ranom uzrastu, nemajući ni životnog iskustva, ni mentalne sposobnosti da razume pravilno situaciju, donosi nesvesne odluke o tome koliko će sebe davati u odnosu sa drugim ljudima, i ako nema podršku da nauči kako sa teškim osećanjima, može odlučiti da nije vredno bola biti mnogo blizak sa ljudima.
Jedna mama, u knjizi koju sam čitala, svoju kćerku je učila da je važno da shvati kome može da “da pravo da joj slomi srce.” Jer oni koje volimo mogu da nas povrede, iako to ne žele. Pas ako ugine povrediće nas. Drugarica ako se odseli sa porodicom u neko drugo mesto, povrediće nas. A naše je da, nakon izvesnog vremena, kada smo spremni, opet nekome damo pravo da nam možda jednog dana “slomi srce”.
Neophodna pomoć i podrška roditelja
Takvi teški trenuci u prijateljstvima su odlična prilika za roditelje da pomognu detetu da donese dobar zaključak i nauči lekciju koja će mu koristiti da u životu bude srećnije. Te lekcije ne smeju biti da “nikome ne treba da veruje osim sebi”, da “kad vidiš da će te ostaviti, ostavi ti njega prva”, “nemoj se sad ti njoj javljati neko vreme, pa nek se zapita” i slične poruke koje uče dete da se plaši bliskosti i da igra psihološke igre.
Lekcije i poruke
Lekcije i pouke treba da budu usmerene na sopstvene resurse na koje se dete može osloniti kada je povređeno, kako da sebe podrži i ohrabri, kako da prepozna kada treba da oprosti. A kada ne treba, kako da se stavi na tuđe mesto i uvidi kako je bilo toj drugoj osobi. Kako da oprosti, kako da se izvini, kako da podrži sebe u svemu tome i bude uvek na svojoj strani. Te će veštine, ako su naučene kako treba, kasnije detetu služiti u svim međuljudskim odnosima. I u prijateljskim, i u ljubavnim, i kasnije sa svojom decom.
