Dečiji strahovi mogu da bude veoma zdravo osećanje koje služi učenju i boljem prilagođavanju, ali može da bude i problem u razvoju deteta. Strah je veoma neprijatno osećanje, ali upravo ta neprijatnost služi da motiviše osobu koja se plaši da se izmesti iz neprijatne situacije (pobegne) ili da se pripremi za borbu.
Koji su najčešći dečiji strahovi?
Najčešći dečiji strahovi su: strah od mraka, nekih životinja, strah od lekara, strah od injekcije, ostajanja u vrtiću i odvajanja od roditelja, dete se plaši da spava samo i slični.
Šta je važno za roditelje?
Važno je da roditelji pokušaju da razumeju taj konkretan dečiji strah. Svako dete ima svoje razloge zašto se nečega plaši i mi ne možemo pretpostaviti na osnovu našeg sopstvenog iskustva. Šta je to što plaši dete u vezi sa zubarom ili mrakom? Ili ostajanjem u vrtiću? Deca često ne umeju da verbalizuju svoje strahove, ne umeju da ih iskažu rečima. Takođe, deca mogu da veruju da ako su ih roditelji tamo poslali (u vrtić, na primer), da oni odobravaju šta god da se tamo dešava.
Mala deca svoja iskustva doživljavaju kao zajednička, kao nešto što svi znaju da su ona doživela, a ne kao njihova lična i tajna.
Kako pomoći detetu – dete može da ima zaista realne razloge za strah?
Jedan od načina da pomognete detetu da otkrije svoje strahove, ukoliko mu je teško da ih samo iskaže rečima, je da mu pričate o svojim iskustvima i da pretpostavljate, najšire moguće, šta bi mogli da budu problemi sa kojima se ono suočava. Na osnovu reakcije deteta, pogleda i zainteresovanosti dok pričamo o različitim potencijalnim problemima možemo da vidimo da li smo na dobrom putu da otkrijemo šta je detetov problem.
Ovo je veoma važno jer dete može da ima zaista realne razloge za strah. Na primer, ukoliko u vrtiću trpi nasilje od strane vaspitača ili nekog deteta, ono najčešće neće umeti da to prenese roditeljima na pravi način. Dete svoju situaciju vidi drugačije nego što je vide odrasli. Ono veruje da odrasli znaju sve što se dešava. Dete takođe nema izgrađen rečnik niti mentalne sposobnosti da tačno verbalizuje problem.
Za dete je strah stvaran
Važno je da roditelji znaju da su detetovi strahovi njemu stvarni. Da ono percipira realnost drugačije od odraslih ljudi. Da ne procenjuje jednako sposobnosti i namere drugih. Ne vidi vreme na isti način.– Malo dete kada ga ostavimo u vrtiću neće biti utešeno rečenicom „Brzo ću se vratiti“ jer za njega „brzo“ ne znači ništa, niti može. Na primer, da razume svrhu bola koji mu zubar nanosi. Zato nikada ne treba otpisivati dečije strahove i umanjivati njihov značaj za dete. Rečenice „Nema razloga da se plašiš“. Ili „Ti si veliki dečak“ detetu ništa ne znače. Ono neće biti utešeno ni ohrabreno tim rečenicama, već će samo osetiti stid.
Naša zaštita je važna
Ono što možemo da uradimo je da dete vrlo postepeno izlažemo situacijama kojih se plaši, tako da ono ima punu kontrolu nad tom situacijom. Da zna da može da je prekine kad god želi i da zna da ima našu punu zaštitu. Ako dete ima strah od vode i ohrabri se da proba da nauči da pliva, ne smemo mu obećati da ga nećemo pustiti i onda prekršiti obećanje u želji da što pre samo propliva.
Roditelji ne treba da prenose svoje strahove na dete
Ako se majka, recimo, plaši miševa ili grmljavine, ili odlaska lekaru. Ona treba da bude svesna da je njen strah njen problem, a ne nešto stvarno čega treba i dete da se boji. Ponekad nam ne uspeva da prikrijemo svoje strahove. Naročito zbog toga što deca izuzetno dobro osećaju napetost roditelja i nesklad između onoga što mu roditelj govori i kako roditelj izgleda. Majka koja izgleda uznemireno, a detetu govori da će sve biti u redu, neće umiriti dete. U tim situacijama, kada je naš strah veliki ali nerealan, sasvim je u redu biti iskren sa detetom. U redu je reći detetu da se mi plašimo grmljavine, ali da zapravo nemamo razloga za taj strah.
Plašim se ali ću to ipak uraditi
Dete trebamo ohrabrivati da se postepeno suočava sa svojim strahovima. Osigurati da uvek zna da ima našu punu podršku. I da neće biti ismejano i da nećemo izgubiti strpljenje. Ali potrebno je biti i nepopustljiv kada su važne stvari u pitanju. Potrebno je da potražimo najnežnijeg i najpažljivijeg zubara koji ume sa decom koja se plaše. Ali naposletku, dete koje se plaši zubara mora da ode na pregled. To nije nešto što smemo dozvoliti da zbog straha izbegne. Važno je dugoročno za njegov život da razvije u svom mozgu centar koji se zove „plašim se toga, ali ću ipak to uraditi“.
Kada je strah poželjan i koristan?
Nepoznate okolnosti i treba da izazovu strah u određenoj meri. Jer strah pomaže da se bolje prilagodimo situaciji. Uzmimo primer iz našeg svakodnevnog života. Primer neke nove veštine koju tek učimo. Recimo, vožnja automobila. Iskusan vozač ne oseća strah dok vozi, ali vozač koji je tek počeo oseća. Stari, iskusni vozač gotovo sve radnje u vezi sa vožnjom obavlja automatski. S druge strane, upravo zahvaljujući strahu novi vozač obraća svesno pažnju na sve. Na menjač, brzinu, belu liniju, saobraćajne znakove itd. Kako njegovo znanje napreduje, odnosno kako jedna po jedna radnja postaje automatska i ne zahteva više svesno obraćanje pažnje, tako se i strah smanjuje.
Strah je, dakle, služio da se nadomesti nedostatak iskustva i znanja i kao takav je bio veoma zdrav.
