Tikovi, čest pratilac detenjstva – Kako roditelji da reaguju? Tikovi su kod dece česta pojava, uzroci su razni ali mogu biti odraz i detetovog psihičkog stanja i nekog nezadovoljstva ili patnje. Ova pojava dolazi negde iz zone gde se spajaju fiziološko i psihološko.
Šta su tikovi i koliko se često javljaju?
Tikovi nisu ništa neuobičajeno. Naprotiv, oni se kod dece veoma često javljaju. Procenjuje se da će se kod oko 15% dece javiti tikovi u nekom trenutku tokom odrastanja. Ovi nevoljni, kratki pokreti tela koje dete ne može da kontroliše dolaze u raznim oblicima: trzanje ramenom, žmirkanje, prevrtanje očima, podizanje obrve, šmrckanje, kašljucanje, nakašljavanje, nabiranje nosa, dodirivanja nosa, izgovaranje kratkih glasova kao što su „uh“, „uf“ itd. Tikovi se mogu javiti u raznoraznim oblicima, a pomenuti su najčešći. Najveći broj tikova se javlja u gornjoj polovini tela, ramena i najviše na licu.
Tikovi psihološki ili fiziološki problem?
Ova pojava dolazi negde iz zone gde se spajaju fiziološko i psihološko. S jedne strane deo su fizičkog razvoja deteta i njegovog uspostavljanja kontrole nad sopstvenim telom (deca su, više nego odrasli, povezana sa svojim telom, ali to ne znači da imaju sasvim razvijenu kontrolu nad njim). S druge strane, tikovi su povezani sa psihološkim rastom i razvojem i javljaju se češće kada je dete napeto ili nervozno, kada, recimo, ima tremu.
Da li su tikovi razlog za brigu?
Većina tikova dođe i prođe tokom odrastanja i ne predstavlja razlog za brigu. Roditelji zato uglavnom ne pridaje preveliki značaj tikovima, osim ako nisu veoma izraženi ili ne počnu da stvaraju detetu neprijatnosti u svakodnevnom životu. Tikovi se često javljaju u istoj porodici, pa mnogi roditelji imaju iskustvo sa njima iz sopstvenog detinjstva ili sa svojom starijom decom.
Zašto dete ima tikove?
Dešava se da roditelji postanu prezabrinuti zbog ove pojave, pa i u situacijama kada su detetovi tikovi sasvim beznačajni i najverovatnije prolazni, oni im pridaju veliki značaj. Roditelji se preterano zabrinu jer žele da urade sve najbolje za svoje dete, jer možda nemaju iskustva sa tikovima, i, neretko, jer su ih neki ljudi od autoriteta zaplašili.
Mnogi naučnici koji se bave psihološkim razvojem deteta, pre svega psiholozi i pedagozi, a i mnogi lekari, iako nisu specijalizovani za bavljenje ovom oblašću, mogu se osetiti dovoljno kompetentno da tumače tikove sa psihološkog aspekta. Oni mogu, neopravdano, svaku pojavu tika tumačiti nečim pogrešnim što roditelji čine u vaspitavanju deteta. Kao detetov bunt protiv preteranih zabrana roditelja, potisnutu agresivnost itd. A veoma je lako pronaći roditeljske greške ako ih tražimo. Isto tako, veoma je lako pronaći simboliku u nekom telesnom simptomu, ako je tražimo. (Naposletku, lako je neku zasebnu pojavu koja nije nužno povezana sa bilo čime drugim gledati kao simptom, dakle pokazatelj nečeg drugog.) Tako roditelji mogu da dobiju poruku, često izraženu na otpisujući i optužujući način, da su preterano zahtevni prema detetu, da su tikovi izraz detetove patnje.
Do čega može dovesti patologiziranje tikova?
Patologiziranje tikova, mucanja i drugih čestih pojava u detinjstvu može dovesti do onoga što se zove „samoostvarujuće proročanstvo“. (Naravno, sve ovo se odnosi na situacije gde tikovi nisu jako izraženi, detetu ne prave problem i gde dete ne pokazuje druge znake da pati.) Ako se roditeljima optuživački i nekonstruktivno ukazuje na to gde greše (a čime, navodno, dovode do toga da dete pati), mi ćemo u njima stvoriti osećanje krivice i nesigurnost u njihovo roditeljevanje. Roditelji će postati bojažljivi da urade ono što smatraju da treba, a dete će izgubiti osećaj oslonca i sigurnosti u njima. Patologiziranjem takođe detetu šaljemo poruku da njegovi tikovi nisu samo to, nego da predstavljaju neku njegovu veću, karakternu manjkavost koja nije normalna za njegov uzrast i sa kojom se ono neće tako lako izboriti.
Roditelji mogu da uoče kada su tikovi učestali
Ako, međutim, roditelji primete da se tikovi u nekim situacijama znatno češće javljaju, da su se kod deteta pojavili u nekom posebno problematičnom periodu njegovog života – na primer kada mu se rodila mlađa sestra ili brat, kada je dete krenulo u zabavište, kada su se preselili i slično, tada bi tikovi mogli biti odraz detetovog psihičkog stanja i nekog nezadovoljstva ili patnje, i tada bi trebali reagovati.
Roditelji mogu mnogo da urade za dete ako pričaju sa njim i pažljivo osluškuju šta im dete govori. Čak je i većini odraslih ljudi, a kamoli maloj deci, teško da rečima izraze šta osećaju i čega se plaše.
Ispoljavanje emocija
Stručnjaci koji rade sa decom zato primenjuju razne tehnike kako bi olakšali detetu da ispolji svoja osećanja na neverbalan način –kroz crteže, pravljenje figura od plastelina, igranje radio-emisija gde je dete glavni gost, izmišljanje bajki ili prepravljanje detetovih omiljenih bajki tako što se detetu daje mogućnost da dodaje nove likove u bajku, a koji bi mogli da pomognu liku sa kojim se dete identifikovalo. Ove tehnike služe da dete lakše ispolji svoja unutrašnja previranja i razmišljanja tako što će se identifikovati sa nekim drugim likom. Međutim, ove tehnike uglavnom zahtevaju određene veštine kojima barataju stručnjaci za rad sa decom, ali i roditelji mogu mnogo toga da primene.
Možda pomogne ovaj način?
Ako dete nije voljno da priča sa roditeljima ili ne ume da izrazi to što oseća, roditelj može da naglas pretpostavlja šta bi moglo da muči dete, bez postavljanja pitanja, i da prati reakciju deteta. Dete će postati veoma zainteresovano kada roditelj bude na pravom putu sa svojim pretpostavkama – zainteresovano će gledati, davaće primedbe i možda će se uključiti u razgovor. Roditelj može da daje primere iz sopstvenog detinjstva ako pretpostavlja šta bi moglo da muči dete. Na primer, da kaže: „Meni je bilo mnogo teško kada mi se rodila mlađa sestra. Mama je povremeno htela da bude sama sa bebom i tražila je da izađem iz sobe. Tada sam osećala da me ne voli više. Ali sam kasnije razumela da je mama morala da hrani bebu, a beba bi se rasplakala ako bih i ja bila tu. I videla sam da je mama izdvajala posebno vreme za mene, i to mi se svidelo.“
Izbor stručnjaka za rešavanje problema deteta sa tikovima
Veoma je važno da stručnjaci koji rade sa decom i roditeljima umeju da osete ljubav i istinsko razumevanje prema njima, prema tim roditeljima i deci sa kojom rade. Ovaj posao nije da ga radi svako i ne mogu se ljudi sa kojima radimo posmatrati kao „slučajevi“, „tipični slučajevi“, ili brojke. Znaćemo da ih tako posmatramo kada osetimo ljutnju prema roditeljima ili želju da ih izgrdimo i kaznimo, a da se, pak, svidimo i ulagujemo detetu. U radu sa porodicom mnogi stručnjaci nastupaju upravo tako.
Nasuprot tome, kada imamo zdravu želju da tom detetu i tim roditeljima pomognemo, mi ćemo ih hvaliti za ono što rade dobro. Čuvaćemo njihovo dostojanstvo i autoritet i ojačavati njihovo samopouzdanje. Isto tako i roditelji mogu sa detetom razgovarati, bez čeprkanja po „nesvesnim motivima“ i traženja slabosti i mana. Takav pristup uvek donosi samo dobro. Čak i kada, kao i većini slučajeva, tikovi sami od sebe prođu, roditeljima i deci je važno da su dobili pohvalu i podršku. Takve reči se, nažalost, retko čuju od autoriteta, ali se ne zaboravljaju do kraja života.
