Sme li mama da ima nesigurnosti i strahove? Kada majka malog deteta dođe na psihoterapiju, bez obzira zbog kog problema je došla (ima strahove, nesigurnost ili…), gotovo uvek je prisutno osećanje krivice.
Mama ima nesigurnosti
Majka se u sebi bori sa raznim pitanjima. Da li sam loša majka kada ne mogu sama da izađem na kraj sa svojim problemima? Trebala bih da sam jača. Tužna sam, a trebala bih da se radujem. Da li ću preneti svoje bezrazložne i preterane strahove i na dete? Umesto da se igram sa njim i budem prisutna, dete me gleda zabrinutu. Da li mu dajem loš model ponašanja? Ako se razvedem, da li ću time detetu napraviti nepopravljivu štetu? Ako ostanem u braku zbog deteta, da li detetu time šaljem poruku da se ne treba razvoditi, iako si nesrećan, ako imaš decu?
Čemu služi osećanje krivice?
Osećanje krivice se javlja kada procenjujemo da smo nekim svojim postupkom naneli štetu nekoj drugoj osobi (ili samom sebi). Ovo osećanje je vrlo neprijatno za onoga ko ga oseća, i ta neprijatnost upravo služi da nas motiviše da ispravimo grešku i da je u budućnosti ne ponovimo. Pošto se od majki očekuje nerealno i, još važnije, nepotrebno savršenstvo, majke često imaju osećanje krivice na svaki znak svoje slabosti.
Ako pogledamo oko sebe, svuda možemo da vidimo pozivanje na majčino osećanje krivice. Ako žena ne voli kako izgleda, ako je često na dijeti, govori ružno o svom telu mi, psiholozi, ćemo obavezno upreti prstom u to šta ona time radi svojoj ćerki. Reći ćemo da nije važno to što ona govori ćerki da je lepa, ako sebe ne smatra lepom. Da nije važno to što govori detetu da ne treba da se plaši, ako ona izgleda uplašeno dok to govori.
Da li se od majki se očekuje da ne pokazuju nikada nikakvu slabost i ljudskost?
Da, očekuje se. Da uvek budu smirene i sigurne u sebe. A da li su slabost i ljudskost baš toliko štetni po dete? Ili, drugačije rečeno, da li bi majka koja nema nikakve slabosti, strahove, brige i druge obične ljudske muke bila baš toliko dobra majka?
Kako se mama nosi sa problemima?
Za dete, mnogo važnije od toga da nema nikakvih problema, jeste način na koji se majka nosi sa tim problemima. Da li ih gura pod tepih, pravi se da ih nema, ili se bori sa njima? Da li pokazuje detetu kako se traži pomoć i savet kada se ima neki problem? Tačno je da mi deci možemo da „prenesemo“ svoje strahove i nesigurnosti. Ali deca su vrlo otporna i mnoga deca neće tek tako prihvatiti i prekopirati naše strahove. Takođe, dete nećemo zaštititi konstantno se pretvarajući da smo hrabriji ili opušteniji ili sigurniji u sebe nego što zapravo jesmo. Ne možemo zavarati detetovu intuiciju.
Dete opaža nepravilnosti, nekongruentnosti u našem ponašanju!
Dete primeti svaki put kad nam zvuk i slika nisu usklađeni. Umesto da se pretvaramo da nemamo nikakav problem, bolje je da budemo iskreni. Kada su deca dovoljno velika da razumeju, bolje je da im priznamo da se mi plašimo, ali da se najčešće plašimo bez razloga.
Da se pred ćerkom ne predstavljamo zadovoljne zbog svoje težine ako to nismo. Umesto toga, možemo joj povremeno reći da smo i mi žrtve poruka naše kulture da ne smemo voleti sebe ako ne izgledamo kao manekenke. Da i mi ponekad nažalost poverujemo u tu poruku da ne možemo biti srećne i voljene ako nismo vitke.
Trebamo li deci da budemo superheroji?
Deci ne treba da im budemo superheroji, nerealni uzori koji nikada nemaju probleme. Naprotiv, trebamo im da im pokažemo kako se problemi rešavaju i kako se u životu treba boriti.
