Priča o Ljutnji – Priča o Roditeljima i Priča o Deci

0

Važno je naći sopstveni način da ljutnju iskažemo, ne treba se plašiti tuge jer ona ima svoj zadatak i kad ga ispuni, ona napušta osobu, osim dobrog (korisnog) straha tu je i onaj nepotrebni strah koji ničemu ne služi i koji nam kvari dane, a radost i sreća su vakcina za strah, poručuje Vaš psihoanalitičar Željka Kurjački.

O ljutnji – Mnogi odrasli ljudi, naročito žene, misle da je beskorisno ljutiti se. Oni kažu: “Šta ja imam od toga da se naljutim?” Ili smatraju da je sama ljutnja loše osećanje, pa kažu: “Nisam ja ljuta nego mislim da nije u redu da to radiš” S druge strane, mnogi muškarci se plaše svoje ljutnje. Oni izbegavaju situacije gde bi mogli da se naljute jer veruju da će nekoga povrediti ako osete ljutnju. Oni misle da ljutnju možeš izraziti samo na nasilan način, a to ne žele.

I to da li je ljutnja loša i to kako je treba izraziti učimo tokom odrastanja. Mala deca pokazuju ljutnju celim svojim bićem i telom, bacaju se po podu, ruše stvari, i izražavaju je iz sveg glasa. Prirodno, ona ne umeju drugačije. Ona ne znaju kako da je izraze drugačije, da bude „socijalno prihvatljivo“.

Zadatak roditelja je da ih nauče. Ali, mnogi roditelji veruju da je ljutnja loše osećanje, pa je u potpunosti zabranjuju svojoj deci. Možda tako što im govore “Vidi kako si ružna kad se ljutiš” ili tako što im se rugaju kada se naljute. Ili su im demonstrirali zloupotrebu ljutnje tako što su mnogo galamili, psovali, tukli i vikali, pa su deca naučila da je ljutnja ružna i da je ne žele za sebe.

Kada roditelji reaguju podrugljivo na detetovo izražavanje ljutnje, ili kada primene svoju krajnju moć (tako što mu stave do znanja da mogu da prestanu da ga vole ako se ljuti), dete nauči da je ljutnja ružna. Ili, još češće, nauči da je ono mali miš kome je beskorisno da se ljuti. Mali miš koji je svima smešan kad se naljuti. I veruje da će mu se smejati ako se naljuti, ili da će mu, ako pokaže ljutnju, neko reći “Pa idi ako ti se ne sviđam ovakav kakav sam” ili “Ima ko hoće ako ti nećeš”.

Varikočela kod dece, kada na prvi preventivni pregled kod urologa

 

A ljutnja je, naprotiv, znak poštovanja. Poštovanja sposobnosti. Kada se ljutimo na sebe, mi verujemo da možemo mnogo bolje i zato se ljutimo. Kada se ljutimo na druge ljude, mi tražimo da urade to bolje jer znamo da mogu bolje. 

Zato je važno naći sopstveni način da ljutnju iskažemo. Da kažemo šta nam se nije dopalo, šta nam se ne sviđa, ali da pri tome ne ponizimo osobu kojoj govorimo. Treba da se prisetimo zašto volimo tu osobu i da u svojoj glavi razdvojimo njen postupak zbog koga se ljutimo od ostatka nje i nje kao osobe.

Da se podsetimo da je naš doživljaj da nas ona ne poštuje, ne uvažava i ne voli jer je uradila to nešto najčešće veliko preterivanje. Da ljudi rade razne gluposti iz nerazmišljanja, a ne zato da nas lično povrede. Što ne znači da treba to da trpimo. Ali onda se ljutnja tako i formuliše – kao naša želja da osoba promeni to nešto konkretno što radi, bez „jer me time vređaš“, bez „ti to uvek radiš“, bez „obećao si sto puta do sada da nećeš“, bez patologiziranja, manipulisanja i emotivnog ucenjivanja. Jer sve to pobrojano ne služi da motiviše drugu osobu da menja ponašanje, već nama služi da je kaznimo i povredimo jer smo ljuti. A iz toga ništa dobro ne može proisteći.

 

Share.

About Author

Comments are closed.