Postiđivanje dece i samopouzdanje su u povezani. Decu je lako postideti, ali treba da budemo svesni koliko je to neprijatno osećanje za dete i koliko se dugo pamte posledice stida! Tako se narušava i samopouzdanje deteta.
Postiđivanje dece i samopouzdanje
Stid je osećanje koje je duboko neprijatno. Ono, za razliku od osećanja krivice koje mu je vrlo slično, zadire dublje u ličnost, oseća se mnogo intenzivnije i izmiče tlo pod nogama. Osećanje krivice je mnogo blaže. Kada osećamo krivicu, mi procenjujemo da smo nešto uradili loše, možda čak vrlo loše, i ljuti smo i razočarani u sebe zbog toga.
Međutim, kada osećamo stid, mi ne samo da procenjujemo da nešto nismo dobro uradili, nego procenjujemo da smo mi suštinski loši, bezvredni kao osoba, da sa nama nešto nije u redu, da će nas zato drugi, nama važni ljudi napustiti.
Za decu je vrlo uobičajeno da osećaju stid?
Da, deca nemaju potpuno razvijenu sposobnost da se stave na tuđe mesto, da procene razloge i motive drugih osoba, pa često osećaju veliki strah da ih važni drugi ljudi mogu napustiti.
Osećanje krivice je uobičajeno za odrasle ljude, koji mogu da procene da je neki njihov postupak bio loš, ali da su oni kao osobe i dalje dobri. Odrasli ljudi imaju u vidu svoje motive koji mogu da budu dobri iako je posledica nekog postupka bila loša. Deca to teže shvataju i zbog toga su sklonija da veruju da su ona loša jer se desilo nešto loše.
Za regulisanje ponašanja
Osećanje stida je vrlo moćno sredstvo u regulisanju ponašanja dece. Zbog toga se odrasli često služe postiđivanjem kada žele da dete nateraju da promeni neko ponašanje. Međutim, imajući u vidu da je stid veoma neprijatno osećanje, a da su deca veoma sklona da ga osećaju, trebali bismo biti mnogo pažljiviji. Većina odraslih ljudi se i dalje sa velikom neprijatnošću seća kada su bili postiđeni kao mali, bilo od strane odraslih ili vršnjaka.
Na primer, ukoliko su ih roditelji kao male zatekli dok su istraživali svoje telo i dodirivali se. Ili ako je neka njihova osobenost, telesna mana ili neka izrazito neprijatna anegdota u kojoj su oni bili glavni akter bila redovan predmet podsmeha na porodičnim okupljanjima.
Šta raditi?
Decu je lako postideti, ali treba da budemo svesni koliko je to neprijatno osećanje za dete i koliko se dugo pamte posledice stida. Zato je važno decu uveravati da se to svima događa, da to čega su se postideli nije nešto strašno i neobično i da su i oni, roditelji, to isto doživljavali kao mali. Ovo je veoma moćna i lekovita poruka – da detetu kažemo da smo i mi to isto doživeli.
A odrasli ljudi bi trebali da se sete situacija iz detinjstva koje im još uvek izazivaju stid i da sa saosećanjem odrasle osobe razmisle o tome. Da li je zaista bilo toliko strašno ako su nas, na primer, roditelji uhvatili u nekoj seksualnoj aktivnosti kao male? Da li su roditelji zapravo trebali da reaguju sasvim drugačije? Da ignorišu, da reaguju kao na nešto sasvim normalno, umesto da se podsmevaju?
Situacije iz detinjstva koje u nama još uvek izazivaju stid najverovatnije nikada nismo „obradili“ kao odrasli ljudi. Sećanja na te situacije su i dalje sećanja deteta. Možda nam je samo potrebno saosećanje prema tom postiđenom detetu i odrasla procena konkretne situacije.
