Značaj pažnje roditelja usmerene na dete je veliki. Kada dete dođe na svet kontakt postaje stvaran, fizički, kroz dodire, zvukove, mirise, ukuse i pogled. Već od samog početka, kada se dete pojavi u životu dvoje ljudi kao želja realizovana začećem, budući roditelji svoju pažnju i misli usmeravaju ka tom još nerođenom biću… Majka mu se obraća, miluje, peva, sanjari – i tako ovo biće uživa njenu punu pažnju. I budući otac učestvuje u tome. I pod uticajem ove pažnje gnjezdi se lagano, i raste…
Pažnja usmerena ka detetu od rođenja
A kada najzad dođe na svet, sve dobija novu dimenziju, a kontakt postaje stvaran, fizički, kroz dodire, zvukove, mirise, ukuse i pogled.
Već od drugog, trećeg meseca života, beba ulazi u fazu razvoja u kojoj je sve više usmerena na roditelje, majka postaje predmet interesovanja, i dete će želeti da je dodirne, posegne za njom – neki autori je zovu fazom zaljubljenosti.
Tada se i roditelji, pre svega majka, nalazi u jednom stanju zaljubljenosti – gleda dete očima koje zrače ljubavlju za sve ono što dete ispoljava, način na koji se osmehuje, pokreće ručice, nožice, guče….A dete joj uzvraća, istom tom radošću zaljubljenog koji uživa u ovoj igri i razmeni pogleda, osmeha, glasova…..
Da li zaista roditelji dozvole sebi da se zaljube u svoje dete?
Ovaj pogled koji majka upućuje detetu nosi poruku bezuslovne ljubavi, da je dete divno i vredno baš takvo kakvo jeste, što je baza zdravog razvoja i psihofizičke stabilnosti. Donosi osećaj ogromnog zadovoljstva i uživanja u kontaktu i interakciji, koja aktivira i kupa sva čula deteta, donoseći mu stimulaciju koja mu je neophodna za dalji razvoj i ulazak u sledeću fazu.
Pogled majke i oca usmeren na dete je od velikog značaja
O značaju pogleda koji majka i otac imaju ka detetu, možda nismo mnogo slušali, niti osvestili njegovo dejstvo. Za početak, važno je da prepoznate na koji način posmatrate svoje dete, kakvim ga pogledom gledate?
Da li je to pogled koji daje prostor, širok, mekan, strpljiv, pogled koji daje slobodu da se dete izrazi, uradi stvari na svoj način…? Ili je to pogled koji je nestrpljiv, koji zna kako i koji očekuje i procenjuje, fokusiran, koji ograničava i zarobljava u određenu sliku, stereotip?
Ukoliko prepoznate nešto od ovih negativnih karakteristika, unesite promenu, opustite, proširite – gledajte svoje dete na način koji govori da je to što ono sada radi najvažnije na svetu, i dajte mu slobodu da istražuje. Izostanak ovakve vrste usmerenosti na dete u ranim uzrastima, može voditi ka teškoćama u socio emocionalnom, ali i drugim oblastima razvoja, motornom, kognitivnom, govorno jezičkom.
Pažnja koja znači gledati i videti, slušati i čuti, dodirivati i saznavati, je neophodna
Samo tada je moguće dati detetetu ono što njemu treba, što može da primi. Kroz druge spoznajemo sebe, kroz dodire spoznajemo svoje telo, svoje fizičke granice a zatim gradimo i svoj psihički prostor, gradimo doživljaj To sam Ja.
Pažnja u službi razvoja je ona koja daje prostor detetu, ali istovremno drži granice, čineći taj prostor bezbednim za istraživanje – ovaj prostor se povećava kako dete usvaja nove veštine, kada se podigne u sedeći položaj, uspeva da se okreće, počinje da puzi a zatim i prohoda….Način na koji ste sa detetom se menja i prilagođava razvojnom nivou. U kasnijim uzrastima roditeljeva pažnja za dete se može izražavati kroz postavljanje granica koje se odnose na ponašanja deteta – davanje poruke da je nešto neprihvatljivo (jer nije u službi razvoja), a da je nešto drugo poželjno jer doprinosi obostranom zadovoljstvu.
Kada postavljamo granice dajemo poruku da nam je stalo, da vidimo dete i da reagujemo na ono što ispoljava. Nepostojanje granica u smislu dozvole da sve može i da će sve biti ispunjeno, stvara ogroman osećaj anksioznosti jer nema onoga u odnosu na šta će dete moći sebe da odredi i definiše.
Sa druge strane, dete će kroz plakanje, nestašluk, burne reakcije privlačiti pažnju roditelja na sebe – kako su to često dramatična ponašanja na koja roditelji ne mogu da ne odreaguju, svojim reakcijama oni daju pažnju i nesvesno učvršćuju upravo ona ponašanja koja označavamo kao neprihvatljiva. Umesto toga, uključivanje u zajedničku igru i druge aktivnosti – šetnje, raspremanje sobe, priprema hrane, čitanje, plesanje… je najbolja pažnja koju možemo dati detetu.
Kada dete postaje samostalnije
Kako dete raste i postaje sve samostalnije, tako se u njegov mali život uključuju i drugi ljudi, a za roditelje se oslobadja prostor za neke nove teme, oblasti života…..Pogled roditelja se usmerava i ka drugim predmetima interesovanja, drugim ljudima, pitanjima koja ih okupiraju…
Važno je da roditelji uključuju i druge stvari u svoj život, važan je način na koji to čine, važno je da se oživljava ljubav i radost u otkrivanju onoga što ih interesuje. Ova pažnja koja nije usmerena na dete, itekako je važna za razvoj deteta, za samostalnost, vrednovanje sebe i drugih, toleranciju…
Dete će nesvesno, slediti ono na šta roditelji usmeravaju svoja interesovanja i daju pažnju i time i važnost. Istovremeno, ono dobija prostor da istražuje i otkriva sebe. Pažnja koja se više ne fokusira intenzivno na njega, već je tu kao okvir, kao podrška, kao stalno prisustvo i budno oko roditelja koje nenametljivo bdi, daje slobodu i poverenje detetu da može, da je sposobno, da vredi…
Međusobno upoznavanje
Kada se umirite i osetite svoje telo i sebe, u SAD trenutku, duboko udahnete i priznate sebi ono sto jeste sada, u miru i prihvatanju, i zatim pogledate svoje dete, onakvo kakvo je sada, i krenete od tog mesta da istražujete, da upoznajete jedno drugo, otkrićete radost i zadovoljstvo u igri, u davanju pažnje i svog prisustva detetu. Tada ste autentični u svemu što radite, a vaše dete će to nepogrešivo znati…
