Neke mame nekim čudom uspevaju da budu uvek doterane. Imaju neki talenat za odabir kroja i boja, ili prosto umeju da nose šta god obuku. I kad idu na pijacu, i kad idu po decu u vrtić, i šta god da rade, one uvek izgledaju lepo.
Šta ostavlja trajni pečat?
Pri tome ne mislim na one žene u preskupoj odeći i uvek svežoj frizuri, što se vidi izdaleka već da su potrošile mnogo novca i vremena na sređivanje. Mislim na one žene koje neku svoju skromnu, sasvim jednostavnu i običnu odeću uvek uspeju lepo da ukombinuju, boje se slažu, neki lep detalj je tu, marama, lepa jednostavna frizura, pantalone lepog kroja, jednostavna suknja za svaki dan. Ali su uvek lepe.
I postoje one žene koje nisu tako sređene, koje obuku neke tamne boje, koje nose uvek neku istu odeću i nisu tako prijatne na oko kao ove prve. Te druge žene su neprimetne.
Možda one pate ali u čemu su superiorne?
One možda pate što nisu od tih kojima to jutarnje sređivanje tako lako ide od ruke. Što ne uspevaju da tako spontano i brzo ukombinuju lepo boje ili izaberu pantalone koje im najbolje stoje, nego uvek nešto ili preusko ili preširoko ili pogrešna boja. A ja znam jednu mamu koja je od tih drugih, neprimetnih žena. Ona ne mari mnogo za lepu garderobu i frizuru. Ali ona kad dođe po dete u zabavište ne kaže mami drugog deteta “Preslatko je”. Ona joj kaže “Deci je potrebno to i to. Hajde da se organizujemo da skupimo novac i sami im to obezbedimo”.
Mame ponosne na prave vrednosti svog deteta
Znam još jednu takvu mamu koja ne mari mnogo za to kada vaspitačica kaže kako je njeno dete pametno i brzo uči. Njoj je važno da je njeno dete jedino iz grupe prišlo uplakanom detetu, da se igralo sa detetom koje svi izbegavaju, da se usprotivilo kada je videlo nepravdu.
Znam jednu moju koleginicu, psihoterapeuta, koja je od tih neprimetnih žena. Ona kad je sretnem ne kaže “Ti izgledaš sve mlađe i mlađe”, već kaže “Mnogo mi se dopalo ono što si napisala o… I ja sam nedavno razmišljala o tome…” I onda mi kaže nešto toliko pametno da mi se zavrti u glavi.
Neprimetna
Imam jednu drugaricu koja je neprimetna, a kad god pričam sa njom, ona pažljivo sluša. I pita o nečemu što sam joj pomenula prošli put kad smo se srele. Upamtila je. I ja se osećam voljeno i cenjeno kad god sam sa njom. Desi se da smo nezadovoljne kako izgledamo i to nam pokvari raspoloženje. Na primer, odemo na neku zabavu i vidimo kako su mnoge žene lepše od nas, i mi se oneraspoložimo. To samo znači da smo poverovali da nemamo nijednu drugu moć osim lepote u toj situaciji.
Imasmo svoju moć!
A imamo. Možemo nekome pored sebe učiniti dan lepšim, reći mu nešto lepo. Možemo se zainteresovati za nekoga kao osobu, šta voli, šta joj je važno, da li je pročitala neku dobru knjigu koju bi preporučila, ili neki film. Ima li neki hobi i imamo li nešto važno zajedničko. Možemo nekoj lepoj maloj devojčici biti prva odrasla osoba koja joj nije rekla da je slatka, već koja je pitala koja joj je omiljena priča, ko je njen heroj, kakvu bi ona bajku napisala, šta bi menjala u priči o Pepeljugi, koje bi nove likove uvela, da je nevidljiva na jedan dan šta bi uradila, da može da izabere svog ličnog čuvara koji će uvek da bude sa njom i da je štiti kako bi on izgledao, koje bi supermoći imao.
Sadržajne mame su svima potrebne!
Umesto da kvarimo sebi raspoloženje i samopouzdanje razmišljanjem o izgledu, možemo uraditi nešto po pitanju vrednosti za koje se zalažemo. To može biti park za decu, uvođenje zdrave hrane, neki lep i zanimljiv izlet, psihološke radionice za decu na teme kako da se izbore za sebe, ili kako da budu bolji prijatelji, organizovati časove tenisa, slikanja, kuvanja. Otvoriti temu i reći zašto je važna. Inspirisati neku akciju, neku malu revoluciju.
I nikome, pa ni nama, tada više neće biti važno kako izgledamo. Niko neće zapamtiti jesmo li bile lepe, već će se sećati naše energije, naših reči i ideja koje smo pokrenule. I kako su se oni u našem društvu osećali.
