Moje dete ne može da sedi mirno „Kao da ima motor u sebi! Stalno se vrti, trči, penje se negde… Ne može ni minut da sedi na miru!“
Ovakve rečenice svakodnevno čuju logopedi, pedagozi i psiholozi. Verovatno ste ih i vi izgovorili ili čuli u razgovoru sa drugim roditeljima. U ovom tekstu razmotrićemo zašto deca imaju toliku potrebu za kretanjem i zašto to nikako ne znači da sa detetom „nešto nije u redu“.
Dete ne može da sedi mirno – To je normalno
Deca moraju da se kreću. Ljudski mozak se ne razvija sam od sebe, on se razvija kroz telo. Za dete je kretanje više od trčanja ili nestašluka. To je način da upozna svet, oseti sebe i komunicira sa okolinom. Ovo je posebno važno iz ugla senzo-motorne integracije.
Senzo-motorna integracija je proces kojim mozak prikuplja informacije iz čula (uključujući mišiće, zglobove i unutrašnje uvo) i povezuje ih u smislenu celinu. Ako taj proces ne funkcioniše efikasno, detetu može biti teško da se orijentiše u prostoru, da kontroliše pokrete i da održi pažnju. Njegovo telo tada traži pokret, kako bi primilo potrebne informacije.
Neka deca traže proprioceptivne (duboki pritisak, napor na zglobove) i vestibularne (pokret u vezi sa ravnotežom) senzacije. Ona skaču, ljuljaju se na stolici, vise naglavačke, trče u krug — ne zato što su bezobrazna, već zato što im to pomaže da se osećaju bolje.
Nervni sistem deteta se još uvek razvija
Da bi „sedelo mirno“, detetu je potrebno mnogo veština. Treba da oseća svoje telo, da reguliše pobudu i kočenje, da fokusira pažnju. Sve su to funkcije zrelog nervnog sistema.
Kod dece se taj sistem još razvija. Na primer:
- Mijelin (supstanca koja pomaže da se nervni impulsi brzo prenose) se formira godinama.
- Prefrontalni korteks (zadužen za kontrolu, planiranje, kočenje impulsa) sazreva sve do adolescencije.
- Nivo pobude je često viši nego sposobnost kočenja i zato dolazi do iznenadnih „eksplozija“ energije.
To nije „nevaspitanje“ to je biologija.
Pokret razvija mišljenje i govor
Kada se dete kreće, u mozgu se stvaraju neuronske veze koje kasnije postaju osnova za:
- govor,
- pamćenje,
- pažnju,
- emocionalnu regulaciju.
Dete prvo oseća svoje telo u pokretu, zatim uči da ga kontroliše i da shvati šta radi. To je osnova za svaku složeniju aktivnost, uključujući sedenje u klupi i obavljanje zadataka.
Ako detetu teško pada da „miruje“, to nije razlog da mu zabranimo kretanje. Naprotiv, to je znak da mu je ono sada najvažniji kanal za razvoj.
Šta još utiče na pojačanu potrebu za kretanjem?
Povećana pokretljivost ne mora uvek biti vezana za senzornu obradu. Ponekad je uzrok:
- anksioznost (pokret kao način da se smanji unutrašnje naprezanje),
- premor (osetljiva deca se tada ne umiruju već dodatno aktiviraju),
- nedostatak sna, vode, ishrane,
- nedovoljno prilika za kretanje tokom dana (ako stalno čuje: „ne trči“, „ne skači“, „sedi mirno“).
Važno je gledati širu sliku: ponašanje deteta uvek nešto govori. Nekad o njegovim potrebama, nekad o preopterećenosti, a nekad o tome da mu jednostavno fali stimulacija.
Kako pomoći takvom detetu?
- Ne zabranjivati pokret, već ga usmeravati. Obezbediti vreme i prostor za „motorno pražnjenje“, kod kuće, napolju, vrtiću….
- Koristiti fizičke igre, vežbe na pilates lopti, ljuljaške, tunele, prepreke, igru snage i otpora. Sve što telu pruža odgovarajući stimulans.
- Naizmenično organizovati aktivnost i odmor: 10 minuta pokreta — 10 minuta mirne aktivnosti.
- Kod kuće napraviti „zonu za pokret“: dušeci, jastuci, njihalica, elastične trake na stolici.
- U vrtiću koristiti „pokretne zadatke“ (npr. čitanje dok se hoda, brojanje uz skakanje), dozvoliti ustajanje, menjanje položaja, korišćenje taktilnih i žvakalica.
Što više dete dobije adekvatnog senzomotornog unosa, lakše će kasnije moći da se koncentriše.
Kada je vreme za savetovanje sa stručnjakom?
Ponekad aktivnost stvarno prelazi granice očekivanog. Vredi potražiti savet ako:
- dete ne može da se zaustavi ni na trenutak;
- često je agresivno;
- loše spava, jede ili se ne može uklopiti u kolektiv;
- svi odrasli se žale, a i vama je kod kuće teško;
- sumnjate na ADHD, senzornu disfunkciju ili razvojno kašnjenje.
Bolje je proveriti, nego brinuti. Nekad je dovoljna senzomotorna podrška — i dete se pred vašim očima „sastavi“.
Zaključak
Dete koje ne može da sedi mirno, nije „loše“ dete. To je dete čije telo i mozak još sazrevaju. Njegova aktivnost nije prepreka razvoju, to je njegov put ka razvoju.
Ako mu budemo pomagali, a ne sputavali, usmeravali umesto da ga gasimo, deca će naučiti i da se fokusiraju i da sede mirno. Ali tek onda kad za to budu spremna.
