Pažljivo sa pričom pred detetom u situaciji kada su se roditelji razveli, jer može uticati na dečiji razvoj. Ponekad zaboravljamo da deca čuju i pažljivo slušaju šta pred njima govorimo nekom drugom. Pogotovo kada je tema razgovora njima važna.
Pažljivo sa pričom pred detetom
Dete izgleda zaneto igrom ili gledanjem crtanog filma, ali ono brižljivo prati sve što pred njim izgovorimo. Dete je posebno gladno objašnjenja i razuveravanja u stresnim periodima kao što je razvod roditelja na primer. I slušaće svaki naš razgovor koji pred njim vodimo, tražeći u njemu ono što mu treba.
Osećanja deteta
Čini se da smo ponekad obazriviji prema osećanjima odraslih koji bi mogli da načuju dok usput nekome nešto pričamo, nego prema osećanjima deteta. Čak i kada je dete zaista koncentrisano na neki zadatak koji u tom trenutku radi, sama promena jačine tona u našem razgovoru, kada utišamo glas da ono ne čuje, nateraće ga da „odvoji uvo“. Ako u razgovoru aludiramo na njegovog tatu ili mu pomenemo ime, dete će zasigurno slušati.
Zašto je mnogim odraslim ljudima to teško da poveruju, pa pred detetom svašta pričaju? Opanjkavaju njegovog tatu, na primer. Naravno da će dete to da zaboli.
Dete misli da je ono krivo
Malo dete neće razumeti da smo, dok drugarici pred njim pričamo kako nam je svega dosta i kako se ono ponaša nemoguće, u stvari frustrirani i iscrpljeni događajima tog dana. Ono ne zna da ćemo sutra već drugačije misliti. Dete će shvatiti doslovno. I shvatiće na svoj način, ograničeno svojim razvojnim dobom i životnim iskustvom koje ima. Misliće da je ono krivo za to. Deca uvek misle da su ona kriva za sve ružno što se dešava njihovim roditeljima. Takav je dečiji pogled na svet.
Roditelji vode računa o velikim koracima
Nema roditelja kome dete nije jedno od prvih misli kada razmišlja o razvodu. Svi smo svesni koliko razvod mame i tate može da bude povređujuć za dete. Samo saznanje da se mama i tata više ne vole detetu teško pada. Dete je zbunjeno, uplašeno i želi da razume. To znači da će svaki razgovor gde se pominje njegov tata ili njegova mama slušati pažljivo.
Većina roditelja preduzima sve ispravne velike i krupne korake da bi poštedeli dete patnji prilikom razvoda. Dobro promisle gde će i sa kim dete živeti, koliko će viđati roditelja sa kojim ne živi, koliko bake i deke, treba li da gleda tatu kako iseljava kofere iz stana. Treba li da prisustvuje velikim svađama. Roditelji intuitivno štite dete od takvih događaja koji imaju veliki potencijal da budu traumatizirajući. Velike korake odradimo uglavnom dobro.
Šta je sa „malim koracima“?
Zapravo su mali, svakodnevni postupci ti koji nam nekako prođu ispod radara. Prevrtanje očima kada se dete vrati od tate i ispriča nešto što je druga baka kazala ili tata uradio. Davanje sebi oduška da svojoj mami ili drugarici ispričamo kako nas je bivši partner (opet) izneverio i povredio. Ili, još gore, kakav je prema detetu bio. Kako je opet zaboravio da su se dogovorili da ga vodi u bioskop. Takve stvari.
Razmislite kako detetu zvuči. Ako tata ne valja, dete oseća da ne valja ni ono. Pored toga, dete shvata da je njegov tata, koga ono voli, taj koji povređuje mamu.
To nije informacija koju dete treba da zna. Ono ne zna šta bi sa tom informacijom. Treba li da čuje i drugu, tatinu stranu priče pa da može da donese ispravan zaključak o odnosu svojih roditelja? Nijedno dete nije tome doraslo i to je nešto što se ne bi trebalo raditi.
Dete se ne treba stavljati u poziciju da bira stranu. Mama možda oseća (i možda s punim pravom to oseća!) da je bivši partner loše postupao prema njoj. Ali to nije za detetove uši. Dete koje mamu počne doživljavati kao žrtvu počeće da je štiti. A ono nije opremljeno da štiti roditelja i ako se nađe u toj poziciji. Ono će svoje obične detinje greške doživljavati kao neoprostive mu svom karakteru jer nije uspelo da zaštiti mamu čak ni od svojih nestašluka.
„Ventili“ daleko od ušiju deteta
Naravno da nam svima treba „ventil“ kada smo povređeni i kada nam je teško. Možemo i treba da tražimo podršku svojih ljudi, svog čopora. Treba da zovemo mamu ili drugaricu da im se izjadamo i da nas one podsete da valjamo i da smo vredne ljubavi. Jedino to treba da radimo onda kada dete nije sa nama u sobi. Ne dok gleda TV ili slaže kocke i izgleda zauzeto nečim drugim. Tada nas sigurno sluša.
Veruje se, a i zvuči razumljivo, da čak i beba može da oseti i da nasluti naša osećanja. Deca stara dve godine i starija razumeće gotovo sve što pred njima kažemo. Ali razumeće na svoj, detinji način i mi ne možemo znati kakvu će to povredu u njihovoj slici o sebi izazvati.
