Postoji li mama bez greške? Mislimo da je ideal biti majka koja nikada ne pravi greške. Jasno nam je, uglavnom, da je to nedostižno. Ali se ipak nadamo da to možemo postići. Pa se nerviramo kada uočimo svoje nedostatke. Sekiramo kada nam neko drugi ukaže na njih. Pa se svađamo, ljutimo i odbijamo da prihvatimo da u nečemu nismo dobri.
Eh te greške, daju li se ispraviti?
Jako je malo grešaka koje je nemoguće ispraviti. Većina je takva da čak daje mogućnost da od minusa napravimo veliki plus. A ne samo da svedemo na nulu. Dakle, da napravimo situaciju takvom da je još bolje što se ta greška dogodila. Recimo, ako detetu pokažemo da umemo da mu se iskreno izvinimo. To može da bude važna lekcija za dete i prilika da se roditelj i dete još bliže povežu.
Deca se ne „kvare“ i ne oštećuju tako lako?
U psihoterapiji se ponekad koristi poređenje sa novčićima. Ako novčiće poređamo jedan na drugi, formiraćemo stubić. Jedan način da taj stubić padne je da jedan novčić bude isturen značajno na jednu stranu. Prevedeno na psihološki nivo, jedan način da dete zadobije trajnu psihološku povredu, traumu, je da preživi nešto zaista brutalno, da kao roditelji ozbiljno omanemo u svom zadatku.
Ovo se ne događa kod zdravih normalnih roditelja. Prema tome ovo vam se neće dogoditi. Drugi način je da svaki naredni novčić bude iskrivljen pomalo na, recimo, desnu stranu. Svaki pomalo, ali kada se nakupi mnogo novčića iskrivljenih na istu stranu, stubić će da padne.
Dakle, kada ponavljamo sistematski, svakodnevno istu grešku. Kada, recimo, detetu konstantno, na razne načine, šaljemo poruku da je nevoljeno ili da je glupo. Tada možemo napraviti štetu. Ovaj tip roditeljske greške takođe ne možemo a da ne primetimo da činimo. Ali ako pravimo greške malo ovog tipa, malo onog tipa, stubić će biti u ravnoteži i neće se srušiti.
Postoji li mama bez greške?
Uvek ćemo imati bar nekoliko, tri, četiri bitne slabosti i mane, i niz sitnijih, manje značajnih. Naš zadatak je da se trudimo svojski da ih ispravljamo, ali uvek ćemo imati otprilike toliko. Evo i zašto. Kada bismo mogli da se zaustavimo u vremenu, da nam dete ostane na istom razvojnom nivou nekoliko godina, tada bismo možda mogli da postanemo savršeni. Tada bismo sve svoje mane mogli da ispravimo. Ali, pošto rastemo, razvijamo se i osvajamo nove ciljeve, vremenom zalazimo u prostranstva u kojima nikada dotle nismo bili i moramo praviti početničke greške dok učimo.
Učimo i rastemo kao roditelji
Recimo, kada bismo mogli desetak godina da se obučavamo da budemo savršena majka dvogodišnjeg malog bundžije, možda bismo mogli da postanemo savršeni u tome. Ali baš kada smo usavršili veštinu kako sa takvim detetom, ono je već poraslo i ulazi u pubertet! A mi nikada do sada nismo bili majka pubertetlije. Na primer. I eto novih grešaka. To ne znači da nismo dobri roditelji. Već to znači da rastemo, dobijamo nove zadatke jer smo prethodne savladali.
Nijedan zdrav i prav roditelj neće namerno praviti greške, ali one su neizbežne i nisu nikakav bauk. Detetu je potreban „dovoljno dobar“ roditelj, a ne treba mu savršen. Potreban mu je roditelj koji će mu pokazati kako da uči na svojim greškama. Kako da se izvini za njih, kako da ih ispravlja, naposletku i kako da sebi oprosti ako ništa od toga ne uspe.
