Psihološki snažno i otporno dete svi želimo. Dete se ne rađa psihološki otporno ili neotporno. To je veština, tačnije skup veština i tehnika koje se stiču i uče. Tu roditelj može da pomogne.
Psihološki snažno i otporno dete
Postoji izreka koja kaže: „Ne traži od Gospoda lakši teret, već jača ramena“. Ne možemo u životu izbeći poteškoće niti možemo svoje dete zaštititi od toga da doživi neuspehe. U životu ga čekaju fantastične i divne stvari, ali i povremena razočaranja. I što bude živelo ispunjenijim i svrsishodnijim životom, i povremenih bolnih trenutaka će biti više.
Da li treba izbegavati neuspehe?
Nije ni svrha rasta i razvoja u životu da izbegnemo neuspehe, već da naučimo kako da im pristupimo. Ne plašimo se mi budućih događaja kao takvih, već naše reakcije na njih. Može biti i da se srećne osobe, zadovoljne sobom, koje vode ispunjen život, ne razlikuju mnogo od nesrećnih i nezadovoljnih osoba, po količini teškoća koje im je život doneo. Ono što ih sigurno razlikuje je – ima li ta osoba potreban psihološki alat da od minusa napravi plus, da se oporavi nakon teškoće i izraste jača i sa više samopoštovanja. Ume li da napravi tu limunadu. Razlika je u njihovoj psihološkoj otpornosti, rezilijentnosti. Kao pomenuta gumena površina, koliko nam je lako da se nakon poteškoće koju doživimo vratimo u normalno stanje funkcionisanja. „Normalno“ je naravno relativan termin, jer nakon teških događaja, trauma, ne možemo da se vratimo na staro. Promenjeni smo trajno, ali možemo da otkrijemo drugačiji pristup ili čak da doživimo psihološki rast (da nam bude bolje nego pre – jer smo stvorili drugačije prioritete, počeli više da vrednujemo život itd).
Mnogo je važno da razumemo sledeće:
Dete se ne rađa psihološki otporno ili neotporno. To je veština, tačnije skup veština i tehnika koje se stiču i uče. One podrazumevaju sledeće: veštinu kako da redefinišemo neuspeh, kako da budemo optimistični, neustrašivi, hrabri, da pokazujemo inicijativu u vezi sa svačim što nam je važno, šta da radimo sa svojim greškama, kako da i u teškim vremenima po nas sačuvamo samopouzdanje i tako dalje.
Te veštine i tehnike se uče tokom života i njih prilagođavamo svojoj ličnosti i koristimo na način koji je u skladu sa našim vrednostima i temperamentom (jer, recimo, tehnika samozaštite od agresivnih ljudi koja je savršena za glasne i ekstrovertne osobe, biće potpuno neupotrebljiva za tihe i introvertne. Oni, pak, imaju svoje tehnike koje su bar jednako moćne kao i one prve, ali su drugačije).
Šta je snažan čovek?
Kada kažemo „psihološki otporan čovek“, iliti snažan čovek, većina ljudi zamisli nekoga ko retko ili nikad ne pokazuje (ili čak i ne oseća) strah, ne muče ga dvoumljenja, kajanja, ne pokazuje tugu itd. Međutim, da bi čovek bio istinski psihički snažan, neophodno je da oseti i strah i tugu kada im je vreme i mesto (dakle kad zaista treba da bude uplašen ili tužan), zatim je neophodno da bude ok sa tim svojim osećanjima i naposletku je potrebno da zna šta sa njima da uradi. Svako osećanje ima svoju ulogu i svoj zadatak i kada ga osetimo, treba da se zapitamo šta je zadatak te emocije. Ako osetimo ljutnju, zapitajmo se zbog čega se ljutimo (je li ljutnja na mestu – je li neko nešto loše uradio) i potom šta možemo da uradimo po tom pitanju. Ako otkrijemo da to nije ljutnja nego zavist, šta sa tom informacijom možemo da uradimo? Da napravimo plan u kojoj oblasti i na koji način da sebe popravimo i poboljšamo, pa da više ne osećamo zavist. Ako je tuga, za čim žalimo? Kako sebi da olakšamo period žaljenja, kako sebe da negujemo dok ne prođe.
Dozvoliti emocije
Čovek koji ne oseća teške emocije nije jak. On je u otporu, u poricanju. Pošto izbegava neprijatne misli i razgovore, on time ograničava sopstveni rast i sputava razvoj bliskosti sa drugim ljudima. Dozvoliti sebi da osećamo emocije, prepoznati koje emocije osećamo i koji je njihov uzrok i znati šta da radimo sa njima i kako da ih iskoristimo da još porastemo je važan deo alata psihološke otpornosti.
O svim detetovim emocijama treba razgovarati, i naučiti ga da svoje emocije što jasnije prepozna.
